Zasto je NATO u Jugoslaviji?

Pise: Prof. Son Gervasi [Sean Gervasi]

Prevod i obrada: Nebojsa Malic

Carevo Novo Odelo www.tenc.net

Ovaj clanak je zasnovan na prezentaciji prof. Gervasija na konferenciji u Pragu, u januaru 1996. Mnoga prorocanstva pokojnog Sona Gervasija u ovom tekstu su se od tada ispunila.

Organizacija Severoatlantskog Saveza (NATO) je nedavno u jugoslaviju poslala veliki vojni kontingent, navodno kako bi vojno obezbedila provodjenje dogovora o prekidu rata u Bosni, koji je potpisan u Dejtonu krajem 1995. Ovaj kontingent se sastoji od oko 60.000 vojnika, opremljenih tenkovima, oklopnim vozilima i artiljerijom, a uz podrsku znacajne vazdusne i pomorske armade. Ukoliko se cak uzme u obzir ukupan broj trupa koje ovom kontigentu obezbedjuju podrsku iz susednih zemalja, postaje jasno da u ovoj operaciji ucestvuje preko 150.000 ljudi. Ove cifre su potrdili izvori bliski americkom ministarstvu odbrane.(1)

Dolazak znacajnih zapadnih vojnih snaga u podrucje centralne i istocne Evrope je po svim merilima izuzetan poduhvat, cak i u promenama sklonoj situaciji koja je nastala navodnim krajem Hladnog rata. Balkanski kontingent predstavlja ne samo prvu vecu vojnu operaciju NATO, vec i prvu vecu operaciju «van zone odgovornosti», tj. van granica koje su odredjene kao podrucje za vojne akcije NATO.

Dolazak NATO na Balkan je rezultat veoma jakog pritiska za sirenje Alijanse na istok.

Ako je poduhvat u Jugoslaviji prvi konkretan korak ka sirenju NATO, onda se drugi mogu predvideti u bliskoj buducnosti. Neke zapadne zemlje zele da do kraja veka u NATO ukljuce Visehradske zemlje (2) kao punopravne clanice. Protiv tog pritiska je vec neko vreme postojao otpor u nekim zapadnim zemljama. Ali sada su i ti skeptici naterani da prihvate navodnu neophodnost prosirenja NATO.

Postavlja se pitanje, zasto se zapadne sile zalazu za prosirenje NATO? Zasto se NATO siri i obnavlja kada je «Sovjetska pretnja» nestala? Odgovori sadrze mnogo vise nego sto nam je do sada receno. Sprovodjenje neizvesnog mira je samo povod za slanje snaga NATO na Balkan.

Za dolazak NATO na Balkan i njegovo sirenje na Poljsku, Cesku i Madjarsku u blizoj buducnosti postoje dublji razlozi. Oni se ticu strategije – koja je jos u razvoju – za kontrolisanje prirodnih bogatstava Kaspijskog basena, «stabilizacije» zemalja istocne Evrope, Rusije i Zajednice Nezavisnih Drzava. Ovo je najblaze receno veoma ambiciozna i potencijalno sama sebi suprotna politika. Vazno je stoga da se postave neka osnovna pitanja o obrazlozenjima koja su data za njeno provodjenje.

Koncept «stabilizacije» evropskih zemalja koje su prethodno bile u sastavu socijalistickog bloka ne znaci samo osiguravanje politicke stabilnosti i opstanka rezima koji su zamenili socijalizam. On takodje znaci odrzavanje drustveno-ekonomskih uslova u tim zemljama u sadasnjem stanju. A posto je takozvani prelazak na demokratiju u doticnim zemljama fakticki doveo do de-industrijalizacije i kolapse zivotnog standarda velike vecine stanovnistva, postavlja se pitanje da li je ovakav oblik stabilizacije zaista pozeljan.

Ovo pitanje ima jos veci legitimitet zbog cinjenice da «stabilizacija», na nacin koji se koristi na Zapadu, znaci stvaranje ekonomskih i drustvenih uslova u bivsim socijalistickim zemljama koji bi bili slicni sadasnjim uslovima na Zapadu. Cinjenica je da je privreda zapadnih industrijskih zemalja u stanju polu-raspada, mada vlade tih zemalja nikada to ne bi priznale. Svaka objektivna procena ekonomske situacije na Zapadu navodi na ovaj zakljucak, a u prilog mu idu opsteprihvacene ekonomske analize i zvanicne statistike.

Takodje je jasno da je pokusaj «stabilizacije» bivseg socijalistickog bloka odgovoran za rastuce tenzije izmedju Zapada i Rusije, a mozda i drugih zemalja. Mnogi komentari ukazuju da sirenje NATO podize i rizik nuklearnog rata. (3)

Cak i ovlasan pogled na ova pitanja je dovoljan da se uvidi kako sirenje NATO – koje je de facto pocelo u Jugoslaviji a planirano je da se prosiri i na druge zemlje – u velikoj meri zasnovano na nebuloznom i nelogicnom rezonovanju. U iskusenju sam da kazem da je cak zasnovano na strahu i tvrdoglavosti odredjenih vladajucih struktura. Zasto bi svet video bilo kakvu korist u nasilnom sirenju na druge zemlje drustveno-ekonomskog haosa koji prevladava na Zapadu, i zasto bi video bilo kakvu korist u procesu koji povecava rizik nuklearnog rata?

Svrha ovog izlaganja je da opise sta se krije iza sadasnjih napora da se NATO prosiri, i da se postave neka osnovna pitanja o tome da li taj proces ima smisla – kako u uzem tako i u sirem smislu te reci.

NATO u Jugoslaviji

Organizacija Severoatlantskog Saveza [engl. NATO] je osnovana 1949 sa zvanicnim ciljem odbrane zapadne Evrope od moguce agresije Sovjetskog Saveza i njegovih saveznika.

Ako je mogucnost te agresija ikada zaista postojala, raspadom komunistickih rezima u bivsem socijalistickom bloku tokom 1990 i 1991 je prestala da bude faktor. Promene u bivsim komunistickim zemljama su ucinile NATO suvisnim. Savez je izgubio svrhu, razlog za postojanje. Ali odredjene struje unutar zemalja NATO su gotovo odmah pocele da zagovaraju «obnovu» saveza, pa cak i njegovo sirenje u centralnu i istocnu Evropu. Pocela su da se izmisljaju nova objasnjenja koja bi omogucila nastavak starog stanja stvari.

Najznacajnija od ovih ideja bila je da se zapadne zemlje, uprkos promenama koje je izazvao kraj Hladnog rata, suocavaju s novim «bezbednosnim izazovima» van tradicionalne zone odgovornosti NATO – na taj nacin opravdavajuci dalje postojanje alijanse. Zagovornici ove ideje su se zalagali da NATO mora pronaci nove izazove kako bi opravdao svoje postojanje.

Implicitno polaziste ovog argumenta je da se NATO mora sacuvati kako bi se ocuvala dominacija SAD u evropskim i svetskim odnosima. Ovo je sigurno bio jedan od razloga za veliku zapadnu intervenciju – u kojoj je ucesce americkih NATO saveznika bilo relativno maleno – u Kuvajtu i Iraku tokom 1990 i 1991. Koalicija protiv Iraka je organizovana uz velike poteskoce. Ali rukovodstvo SAD je ovaj rat smatralo neophodnim za reputaciju i verodostojnost SAD, kako u zapadnoj alijansi tako i u svetskim odnosima.

Parola ranih zagovornika sirenja NATO je bila «Ili sirenje, ili nestanak», kojom se najdirektnije objasnjava svrha, mada ne i razlog za ovakvu politiku. (4)

Jugoslavija je takodje bila eksperiment, ocigledno od daleko veceg znacaja. Jugoslovenska kriza je eksplodirala na rubu Evrope, i od zapadnoevropskih zemalja se ocekivalo da u vezi s tim nesto ucine. S druge strane, Nemacka i SAD su, mada naizgled podrzavajuci ideju prestanka gradjanskog rata u bivsoj Jugoslaviji, ucinile sve u svojoj moci da taj rat produze – posebno u Bosni. Njihovo delovanje je produbilo i produzilo jugoslovensku krizu.

Vazno je da se uvidi kako je NATO nastojao da se umesa u jugoslovensku krizu od samog nejnog pocetka. Ovo prisustvo je postalo ocigledno tokom 1993, kada je NATO poceo da pruza podrsku operacijama UNPROFOR-a u Jugoslaviji, posebno sprovodjenju blokade protiv SRJ i zone zabrane letenja u vazdusnom prostoru BiH.

Ali prisustvo NATO je pocelo na mnogo nizem nivou., Moramo uzeti u obzir da je NATO kao organizacija bio umesan u bosanski rat gotovo od samog pocetka. Tokom 1992, NATO je poslao grupu od oko 100 vojnika u Bosnu i Hercegovinu, koja je uspostavila vojnu bazu u Kiseljaku, nedaleko od Sarajeva. Njihov navodni zadatak je bio pomoc snagama UN u Bosni.

Bilo je medjutim ocigledno da je njihova svrha bila drukcije prirode. Diplomata NATO je u to vreme opisao ovu operaciju na sledeci nacin magazinu Intelidzens Dajdzest [Intelligence Digest]:

  • "Ovo je bio veoma oprezan prvi korak, i definitivno ga nismo udarali na talambase. Ali postoji mogucnost da se pretvori u nesto vise... Moglo bi se reci da je NATO jednom nogom kroz vrata. Hocemo li uspeti da otvorimo vrata jos se ne zna, ali evo vec smo poceli." «Promene Prirode NATO» [Changing Nature of NATO], Intelidzens Dajdzest, 16. oktobar 1992. (5)
  • Ocito je da je rukovodstvo NATO vec predvidjalo da ce otpor americko-nemackim planovima biti savladan i da ce NATO postepeno da prosiri svoju ulogu u Jugoslaviji.

    NATO je tako radio na stvaranju velike misije «izvan zone odgovornosti» gotovo od samog pocetka rata u BiH. Nedavni dolazak desetina hiljada vojnika u Bosnu, Austriju, Madjarsku, Hrvatsku i Srbiju je stoga samo kulminacija procesa koji je zapoceo pre skoro cetiri godine. U pitanju nisu bili mirovni predlozi ili konferencije. U pitanju je bilo pazljivo izmisljanje operacija koje bi, uz podrsku kljucnih zemalja, na kraju dovele do aktivnog angaznama NATO «van zone odgovornosti» i tako omogucilo njegov opstanak.

    Sirenje NATO na istok

    NATO nikada nije sluzbeno porucavao prosirenje alijanse, sve do donedavnog izvestaja Radne Grupe za Sirenje NATO. Bez sumnje postoje poverljivi interni izvestaji po ovom pitanju, ali o njima se u krugovima izvan NATO ne zna nista.

    Uprkos nedostatku podataka i jasnih zakljucaka, motori sirenja alijanse su radili punom parom jos od kraja 1991. Krajem te godine je osnovan Severoatlantski Savet za Saradnju [North Atlantic Cooperation Council – NACC]. Clanice NATO su zatim pozvale devet zemlaja centralne i istocne Evrope da se pridruze NACC-u, kako bi se poboljsala saradnja izmedju NATO sila i bivsih clanova Varsavskog ugovora.

    Ovo je bio prvi potez prema istocnoevropskim zemljama koje su izrazile zelju da se pridruze NATO-u. NACC medjutim nije zadovoljio njihove zahteve, pa su SAD pocetkom 1994. pokrenule incijativu Partnerstva za Mir [Partnership for Peace – PFP]. PFP je zemljama koje su zelele da pristupe NATO-u nudio priliku da saradjuju u mnogim zadacima alijanse, ukljucujuci manevre i mirovne misije. U PFP do danas ucestvuje 20 zemalja, ukljucujuci Rusiju.

    Mnoge od ovih zemalja zele da se kad-tad pridruze NATO-u. Rusija ocigledno to ne zeli. Njen stav je da NATO ne bi trebalo da se siri na istok. Prema informacijama Centra za Odbrambeno Informiasanje [Center for Defense Information] iz Vasingtona, uvazenog nezavisnog centra za vojno istrazivanje, Rusija ucestvuje u PFP samo da bi «izbegla da u potpunosti bude iskljucena iz Evropskih bezbednosnih struktura». (6)

    Proces sirenja NATO, dakle, polako ali sigurno dobija sve vecu snagu. Stvaranje NACC-a je bilo manje-vise izraz razumevanja i otvoaranja vrata potencijalnim clanovima NATO, ali NACC nije bio od nekog konkretnog znacaja. Partnerstvo za Mir, medjutim, je vrlo konkretno. Kroz njega bivse clanice Varsavskog ugovora po prvi put ucestvuju u strukturama NATO. PFP je takodje oznacilo pocetak «dvostruke» politike prema Rusiji, iluzije da Rusija ima odnos sa NATO stvorene kako bi se potisnuli strahovi Moskve o sirenju alijanse.

    Uprkos ovoj evoluciji programa ekspanzije, njeno sluzbeno opravdanje se uglavnom zasnivalo na veoma nebuloznim pretpostavkama. Ovo nas dovodi do pitanja, sta je to bilo pokretacka sila sirenja NATO tokom protekle cetiri godine? Pitanje se odnosi kako na centralnu Evropu, tako i na Balkan. Jer, na Balkanu, posebno na jugu poluostrva, se vodi znacajna borba za prevlast. U kojoj ucestvuje NATO. To je popraceno delimicnim povratkom na politiku iz doba hladnog rata od strane pojedinih zapadnih zemalja. A taj povratak vuce NATO prema centralnoj Evropi.

    Borba za prevlast na Balkanu

    Od 1990 smo svedoci duge i bolne krize u Jugoslaviji. Desetine hiljada ljudi su poginuli, gotovo dva miliona je van svojih kuca, na Balkanu je nastao haos. Na Zapadu se veruje da je ova kriza, ukljucujuci i ratove u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini, rezultat unutrasnjih jugoslovenskih sukoba – specificno, sukoba izmedju Hrvata, Srba i bosanskih Muslimana. Ovo nije ni blizu istine.

    Glavni problem u Jugoslaviji je od pocetak bilo strano mesanje u unutrasnje stvarti te zemlje. Dve zapadne sile, SAD i Nemacka, su namerno preduzele mere da destabilizuju i zatim razbiju Jugoslaviju. Taj proces je bio u punom pogonu tokom 1980-ih, a pocetkom ove decenije je krenuo jos brze. Ove dve sile su pazljivo planirale, pripremile i potpomogle pokrete za otcepljenje koji su razorili Jugoslaviju. Nadalje, ucinile su sve u svojoj moci da produze i prosire gradjanske ratove koji us poceli u Hrvatskoj i nastavili se u BiH. Delovale su iza scene u svakoj etapi krize.

    Strana intervencija je obavljena s namerom da stvori tacno onakve sukobe kakve su Zapadne sile osudile. Jer ti sukobi onda mogu da posluze kao odlican izgovor za otvorenu intervenciju kad gradjanski rat otpocne.

    Ova ideja je, naravno, tabu na Zapadu. To je zato sto je javnost sistematski pogresno obavestavana, putem ratne propagande. Od samog pocetka je prihvatila verziju dogadjaja koje su formulisali vladajuci krugovi a prenosili mas-mediji. Pa ipak, ziva je istina da su Nemacka i SAD bile glavni akteri razbijanja Jugoslavije i stvaranja haosa na njenom zgaristu.

    Ma koliko to ogavno zvucalo, to je cinjenica u ovom novom svetu real-politike i geopolitickih sukoba, koji je nastupio nakon Hladnog rata. Obavestajne sluzbe su nedavno pocele da o ovome govore iznenadjujuce otvoreno. Na primer, izdanje Intelidzens Dajdzesta – uvazenog lista iz Velike Britanije – u leto 1995 pise da je:

  • «Pocetni americko-nemacki plan za bivsu Jugoslaviju [podrazumevao] nezavisnu Bosnu i Hercegovinu pod dominacijom Muslimana i Hrvata, u savezu sa nezavisnom Hrvatskom i na granici sa veoma oslabljenom Srbijom». (7)
  • Svaki visi funkcioner vecine rezima na Zapadu zna da je ovaj opis apsolutno tacan. Sto naravno znaci da su opsteprihvacene price o «srpskoj agresiji» kao uzroku problema, opisi Hrvatske kao «nove demokracije» itd. ne samo lazi, nego namerne stvorene obmane.

    Ali zasto? Zasto bi medijima bilo u interesu da obmanu zapadnu javnost? Problem nije bio samo sakrivanje od ociju javnosti otvorene i masivne intervencije u unutrasnje stvari Jugoslavije, vec i strah da ce javnost da postavi pitanje: Zasto su SAD i Nemacka namerno stvorili haos na Balkanu? Neko bi mogao da se upita o razlozima za ovakvo ponasanje. A oni su morali da ostanu jos veca tajna i od samog razornog delovanja velikih sila.

    U srcu problema je ambiciozni program SAD za citavu Evropu. Sada se otvoreno govori kako su SAD «Evropska sila». Tokom 80-ih, to se nije moglo tako slobodno reci – izazvalo bi previse neslaganja medju zapadnim saveznicima. Ali cilj SAD da uspostave dominaciju nad Evropom je cinjenica. O tim planovima koji su nekoc krojeni sada se otvoreno govori.

    Ricard Holbruk [Richard Holbrooke], zamenik Drzavnog Sekretara SAD za evropska pitanja, je nedavno jasno opisao sluzbeni stav svoje vlade. U clanku za uticajni magazin Foreign Affairs, ne samo da je opisao SAD kao «evropsku silu», vec je skicirao ambicije svoje vlade koje se ticu cele Evrope. U odlomku koji spominje sistem kolektivne bezbednosti koji su SAD i saveznici stvorili nakon 2. svetskog rata, a samim tim i NATO, g. Holbruk pise:

  • «Ovaj put, SAD mora da predvodi stvaranje bezbednosnih struktura koje bi ukljucile i samim tim stabilizovale celu Evropu – Zapad, bivse sovjetske saveznike u centralnoj Evropi i, sto je najvaznije, Rusiju i bivse repoublike Sovjetskog Saveza». (8)
  • U sustini, sada je ujedinjenje cele Evrope pod zapadnim ekonomsko-politickim sistemom sluzbena politika, uz ostvarenje tog cilja pod «americkim rukovodstvom». Ovo je pristojan i varljiv nacin da se kaze kako ce bivse socijalisticke zemlje postati deo velikog novog carstva. (9)

    Zato nee treba da iznenadjuje sto se ostatak Holbrukovog eseja bavi neophodnoscu sirenja NATO, posebno u centralnu Evropu, kako bi se obezbedila «stabilnost» sirem kontinenta. Holbruk tvrdi da je «sirenje NATO sustinska posledica pada Gvozdene Zavese». (10)

    Tako se iza redovnih intervencija u jugoslovensku krizu u stvari krio dugorocni strateski plan za celu Evropu. Kao deo ovog plana – koji se jos uvek razvija – Nemacka i SAD su od samog pocetka bila odlucne da uspostave novi poredak na Balkanu, zasnovan na trsiznoj privredi i parlamentarnoj demokratiji. Namera im je bila da definitivno okoncaju socijalizam na Balkanu. (11) Iza podrske pokretima za otcepljenje, na primer u Hrvatskoj, je sluzbeno bila namera da se «podrzi demokratija». Stvarni cilj ove politike je bilo razbijanje Balkana na bespomocne drzavice. Pod maskom «podrske demokratiji», kolonijalizam se vracao na Balkan.

    Do 1990. godine, vecina zemalja istocne Evrope je podlegla zapadnom pritisku i otpocela «reforme», sto je potpuno pogresan termin za ovu vrstu politike. Mnoge od tih zemalja su pristale na sve uslove koje je Zapad postavio, u zamenu za trgovinu i pomoc. Neke, kao Bugarska i Rumunija, su na njih pristale delimicno.

    Ali u Jugoslaviji je doslo do otpora. Izbori u Srbiji i Crnoj Gori tokom 1990 su na vlasti zadrzali socijaliste i socijal-demokrate. Savezna vlada je ostala u rukama politicara koji su se, uprkos povremenom popustanju pritiscima «reformista», jos uvek protivili kolonizaciji Balkana. Mnogi medju njima su se borili protiv raspada Jugoslavije. Posto je treca Jugoslavija, osnovana na prolece 1992, jos uvek imala znacajnu vojnu i ekonomsku bazu, u ocima kolonizatora ta zemlja je morala da nestane.

    Iz nemacke perspektive, ovo je jednostavno bio produzetak politike koju je prvo sprovodio Kajzer, a zatim i Nacisti.

    Nakon sto je Jugoslavija raskomadana i pretvorena u haos, bilo je moguce da se pristupi preoblikovanju centralnog Balkana. Slovenija, Hrvatska i Bosnia i Hercegovina je trebalo da pripadnu nemackoj sferi uticaja. Nemacka bi tako dobila pristup Jadranu, a u slucaju da Srbi posustanu racunala je i na kontrolu saobracajnice Rajna-Dunav, kojom sada iz Severnog u Crno more i obrnuto mogu da plove i brodovi teski do tri hiljade tona. Juzne oblasti Jugoslavije je trebalo da pripadnu americkoj interesnoj sferi. Makedonija, koja kontrolise jedine prolaze sa istoka na zapad i sa severa na jug kroz Balkanski planinski lanac, je trebalo da bude srediste Americke sfere.

    Ali americka sfera je takodje trebalo da obuhvati Albaniju i, ukoliko bude moguce da se ova podrucja otcepe od Srbije, Sandzak i Kosovo. Neki americki stratezi su cak spominjali i mogucnost uspostavljanja Velike Albanije, pod americko-turskim pokroviteljstvom, koja bi obuhvatila i lanac malih islamskih drzavica (mozda cak i BiH), sa pristupom Jadranu.

    Zato nije iznenadjujuce da, iako su Nemacka i SAD zajedno radili na razbijanju Jugoslavije, sada ove dve zemlje vode borbu za prevlast nad komadima bivse jugoslovenske federacije, ponajpre Hrvatske i Bosne i Hercegovine. Stavise, sirom Balkana se vodi borba za politicki uticaj i ekonomsku prevlast. (12) Najveci deo ovog sukoba je izmedju Nemacke i SAD, ortaka u razbijanju Jugoslavije, ali u njima ucestvuju velike kompanije i banke iz ostalih evropskih zemalja. Situacija je slicna onoj koju je u Cehoslovackoj stvorio Minhenski Sporazum iz 1938. Kako bi se izbegli sukobi koji bi doveli do otvorenog rata, napravljen je dogovor o podeli plena.

    Nova «Velika Igra» u Kaspijskom Moru

    Jugoslavija je znacajna ne samo zbog svog geografskog polozaja, vec i zbog podrucja kojima omogucava pristup. Uticajni americki analiticari su ubedjeni da je Jugoslavija u neposrednoj blizini zone od vitalnog interesa za SAD: crnomosko-kaspijskog regiona.

    Ovo bi moglo da bude pravi razlog sto je NATO poslao trupe u Jugoslaviju.

    SAD sada pokusava da uspostavi evropsko-bliskoistocni blok saveznika. U tom svojstvu se predstavlja kao predvodnik nesluzbenog saveza islamskih drzava koji se od Persijskog zaliva proteze do Balkana. U ovoj grupi se nalazi i Turska, koja igra kljucnu ulogu u novom bloku. Tuska nije samo Egejska sila sa uporistem na juznom Balkanu, vec takodje granici sa Irakom, Iranom i Sirijom. Na taj nacin povezuje juznu Evropu sa bliskim istokom, gde SAD takodje smatraju da imaju vitalne interese.

    SAD se nada da ce ovaj nesluzbeni savez islamskih drzava bliskog istoka i juzne Evrope da prosiri i na nove drzave na juznom obodu nekadasnjeg SSSR-a.

    Razloge ne treba dugo traziti. SAD trenutno smatra da je u toku nova trka za prirodnim bogatstvima sveta. U toj trci je od najveceg znacaja nafta. Ratom protiv Iraka, SAD je osigurala svoju premoc na bliskom istoku kao nikad pre. Gotovo isotvremeni raspad SSSR-a je otvorio i mogucnost zapadne eksploatacije naftnih polja ispod Kaspijskog mora.

    Ovo podrucje poseduje neverovatna bogatstva u nafti i zemnom gasu. Neki zapadni analiticari veruju da bi Kaspijska zona uskoro mogla da bude od istog znacaja za zapad kao sto je Persijski zaliv sada. Drzave poput Kazahstana kontrolisu ogromne rezerve nafte. Ukupne podzemne zalihe mogle bi lako da premase devet milijardi barela. Kazahstan bi mogao da pumpa oko 700.000 barela dnevno. Problem Kazahstana, kao i ostalih drzava u tom delu sveta, je kako da tu naftu i zemni gas prebace na Zapad bezbednim putevima.

    Prenos nafte i gasa nije samo tehnoloski problem, vec i politicki. Za SAD i ostale zapadne zemlje je od velike vaznosti da odrzavaju prijateljske odnose sa drzavama kao sto je Kazahstan. Ali jos je vaznije da se dobiju garancije kako ce koncesije za vadjenje nafte ili izgradnju naftovoda biti u potpunosti ispostovane. Investicije koje se spominju vezano za ove projekte su zaista ogromne.

    Ovo znaci da ce zapadne naftne kompanije, graditelji vodovboda, bankari i ostali biti zainteresovani za «politicku stabilnost» u tom podrucju. Njima su potrebne garancije da nece biti nikakvih politickih promena koje bi mogle da ugroze njihove sadasnje i buduce interese.

    Znacajan izvestaj u Njujork Tajmsu [The New York Times] je nedavno opisao ono sto se cesto naziva novom «Velikom Igrom» u kaspijskom regionu, aludirajuci na takmicenje izmedju Rusije i Velike Britanije oko severozapadne granice indijskog podkontinenta krajem 19. veka.

    Autori izvestaja pisu:

  • «U godinama posle Hladnog rata, SAD ponovo uspostavljaju dominaciju nad ostacima imperije bivseg neprijatelja. Raspad Sovjetskog Saveza je pruzio priliku SAD da prosire zonu svoje vojne dominacije na istocnu Evropu (putem NATO) i na ranije neutralnu Jugoslaviju. Sto je najvaznije, kraj Hladnog rata je dozvolio Americi da se snaznije angazuje na Bliskom istoku». (13)
  • Za politiku Zapada da prosiri NATO je odgovorno vise razloga. Jedan od njih, veoma znacajan, je ocigledno ekonomske prirode.

    Ovo postaje jasnije kada se pazljivo uporedi razvoj ekonopmske eksploatacije kaspijskog regiona sa dolaskom NATO na Balkan.

    U maju 1992. Severoatlantski Savez je objavio izuzetno zanimljivu izjavu povodom borbi u Zakavkazju. Odlomak iz nje glasi:

  • «Saveznike duboko uznemirava nastavak sukoba i gubitak ljudskih zivota. Resenje problema Nagorno-Karabaha i razlika koje je to pitanje izazvalo izmedju Jermenije i Azarbejdzana ne moze da se postigne silom. Svaki pokret protiv teritorijalnog integriteta Azarbejdzana, ili napor da se politicki ciljevi postignu putem oruzane sile, predstavlja grubu i nedopustivu povredu principa medjunarodnog prava. Mi ne mozemo da prihvatimo jednostranu promenu priznatog statusa Nagorno-Karabaha ili Nahicevana putem sile». (14)
  • Ovo je, po svim merilima, veoma znacajna izjava. To je u stvari bilo jedva prikriveno upozorenje NATO da bi Alijanse mogla da «preduzme mere» kako bi sprecila delovanje drzava u regionu Kaspijskog Mora koje po njenom misljenju ugrozavaju vitalne interese Zapada.

    Dva dana pre nego sto je NATO objavio svoj neuobicajeni interes za zakavkaske sukobe, americka naftna kompanija Sevron [Chevron] i vlada Kazahstana su potpisale ugovor za razvoj naftnih polja Tengiz i Korolev, na zapadu te zemlje. Potpisivanju su prethodile dve godine pregovora. Pouzdani izvori su javili da je u to vreme ishod pregovora bio u pitanju, posto Sevron nije imao poverenja u politicku stabilnost u regionu. (15)

    NATO, dakako, u to vreme nije imao mogucnosti da svoje reci podrzi delima. Kao prvo, jos nije bilo presedana za vecu operaciju izvan granica zemalja clanica saveza. Kao drugo, NATO nije imao pristup Zakavkazju. Ali danas ne treba dugo posmatrati mapu Balkana, Crnog i Kaspijskog mora da se ustanovi kako su se stvari promenile.

    Sledeci Korak: «Stabilizacija» Istoka

    Trenutni pritisak da se NATO prosiri na centralnu i istocnu Evropu je deo programa stvaranja onoga sto se cesto pogresno naziva «novim svetskim poretkom». Sirenje Alijanse je vojno-politicka komponenta ekonomske politike zapadnih sila koja za nameru ima transformaciju centralne i istocne Evrope.

    Sjedinjene Drzave, Nemacka i njihovi saveznici se trude da uspostave globalni poredak izgradjen oko ekonomske moci Severoatlantskog basena. U tom poretku u stvari ima malo cega novog. Zasnovan je na tradicionalnim kapitalistickim principima. Novina je u tome sto se «stari poredak» nastoji prosiriti na teritorije koje su posle pada komunizma ostale u haoticnom stanju. U ovaj «poredak» se takodje pokusavaju ukljuciti i zemlje koje mu ranije nisu pripadale.

    Ukratko, cilj je da se izgradi operativan kapitalisticki sistem u zemljama koje su decenijama zivele u socijalizmu, ili u zemljama koje su pokusale da se kapitalizma oslobode, kao na primer Angola. Dok se trude da prosire «novi svetski poredak», zapadne sile moraju da misle i o njegovom ocuvanju. Zato je neophodno da prosire svoje vojno prisustvo u one krajeve Evrope koje pokusavaju da prikljuce Severoatlantskom basenu. To je prava uloga NATO u novom svetskom poretku.

    Dve glavna arhitekta ove nove, ujedinjene, kapitalisticke Evrope su SAD i Nemacka. Njihova saradnja je posebno bliska po pitanju istocne Evrope. U sustini, izmedju ove dve zemlje postoji savez u kom SAD od Nemacke ocekuju da rukovodi ne samo zapadnom, vec i istocnom Evropom. Nemacka je postala, kao sto je Dzordz Bus [George Bush] izjavio u Majncu 1989. godine, «partner u rukovodstvu».

    Ovaj odnos veze SAD za nemacku viziju onoga sto americki i nemacki analiticari danas zovu centralnom Evropom. Ta vizija podrazumeva: 1) sirenje EU na istok; 2) vodecu ulogu Nemacke u Evropi i 3) preraspodelu rada na kontinentu.

    Posebno je znacajna ova ideja o preraspodeli rada. U nemackoj viziji, Evropa buducnosti ce biti organizovana u koncentricnim krugovima oko centra (u kome ce biti Nemacka). Taj centar ce biti najrazvijeniji u svakom smislu. Bice najbogatiji i tehnoloski najopremljeniji. Njegovi stanovnici ce imati najvisa primanja. Ekonomski fokus u centru ce biti samo veoma profitabilne aktivnosti, one koje kontrolisu ostatak sistema. Tako bi Nemacka preuzela industrijsko planiranje, razvoj nove tehnologije i tome slicno, i time odredjivala ekonomsku aktivnost ostalih regija.

    Sto se ide dalje od centra, nivo razvoja, bogatstva i primanja opada sa svakim novim koncentricnim krugom. Prvi krug oko same Nemacke bi se bavio relativno profitabilnom proizvodnjom i uslugama. U njega bi spadali delovi Velike Britanije i Francuske, Belgija, Holandija i severna Italija. Licni dohodak bi bio na visokom nivou, ali nizi nego u Nemackoj. Sledeci krug bi obuhvatio siromasnije delove zapadne i delove istocne Evrope, u kom bi se odvijala industrijska proizvodnja, te prerada i proizvodnja hrane. U njemu bi primanja bila znacajno niza nego u centru.

    Ne treba ni spominjati da bi, po ovom planu, veci deo istocne Evrope ostao u trecem krugu, kao kolonijalna teritorija centra. Proizvodi ove regije ne bi bili namenjeni za njene stanovnike. Veci deo sirovina, gotovih proizvoda i hrane bi se izvozio prema centru i dalje. Plate ce biti niske, cak i u industriji. Uopsteno govoreci, zivotni standard bi bio nizi nego sto je bio u proslosti.

    Ukratko, veci deo istocne Evrope ce u novom, ujedinjenim sistemu biti siromasniji nego sto bi bio da su zemlje istocne Evrope bile u stanju da same odluce o sudbini svog ekonomskog razvoja. Ali ovisnost je jedini moguci put razvoja za drzave koje su izlozene prodoru mocnog inostranog kapitala i ogranicene pravilima Medjunarodnog monetarnog fonda.

    Ova analiza vazi i za Rusiju i ostale zemlje Zajednice Nezavisnih Drzava. I one ce postati kolonije centra Evrope, a o nekom samostalnom ekonomskom razvoju Rusije nece biti ni govora. U Rusiji ce, naravno, i dalje postojati industrijska proizvodnja, ali uravnotezen industrijski razvoj ce biti nemoguc. Prioritete proizvodnje ce sve vise da diktiraju izvana.

    Kao sto analize investicija jasno pokazuju, zapadne korporacije nisu zainteresovane za industrijski razvoj u Rusiji.

    Zapadni interes za ZND je prevenstveno u iskoristavanju prirodnih reusrsa. Raspad SSSR-a je bio kljucni razvoj dogadjaja koji je omogucio ovaj interes. Nezavisnost je oslabila pojedinacne sovjetske republike. Isto tako, zapadnim korporacijama nije u interesu da razviju domacu industriju i ekonomiju u nezavisnim drzavama. Njih jedino zanima izvoz sirovina na Zapad, posebno nafte i zemnog gasa. Blagodeti izvoza bi tako uglavnom pripale strancima, i bivse sovjetske republike bi se nasle u polozaju slicnom zemljama treceg sveta.

    Dakle, Nemacki cilj je da uz pomoc SAD reorganizuje celokupnu privredu Evrope oko mocnog nemackog centra, na osnovu kapitalistickih principa. Bogatstvo i razvoj u centru bi se odrzavali eksploatacijom periferije. Zadatak periferije bi bio proizvodnja hrane, sirovina i izvoznih artikala za centar i inostrana trzista. U poredjenju sa Evropom (i istocnom i zapadnom) iz 1980-ih, buduca Evropa bi bila veoma drugacija, sa sve nizim nivoom razvoja sto se dalje ide od nemackog centra.

    Tako vi mnogi delovi istocne Evrope i bivseg SSSR-a namerno bili vecito ekonomski nerazvijeni, ili relativno slabo razvijeni. Primena plana o preraspodeli rada u Evropi za njih znaci vecito ekonomsko ropstvo.

    Za istocnu Evropu i zemlje ZND-a, stvaranje «ujedinjene» Evrope u kapitalistickom okviru ce zahtevati dalekosezne promene. Ove promene bi donele veliku korist Nemackoj i SAD. Za Evropljane koji bi zeleli da se prikljuce Zapadu, ovakav razvoj dogadjaja bi znacio nazadovanje.

    Priroda promena koje se sprovode se moze predvideti iz posledica «reformi» koje se provode u Rusiji od pocetka devedesetih. Receno je, naravno, da ce «reforme» doneti prosperitet. Ali ovo je od pocetka bila prazna prica. Jer «reforme» na kojima je Zapad insistirao se nisu ni po cemu razlikovale od uobicajenog «restrukturiranja» koje Svetska Banka i MMF namecu zemljama treceg sveta vec godinama. Njihov ucinak je bio identican.

    Ocigledan primer je vratolomni pad zivotnog standarda. Jedna trecina stanovnika Rusije se sada bori da prezivi sa prihodima koji su sluzbeno ispod granice siromastva. Proizvodnja je prepolovljena u odnosu na 1991. Godisnja inflacija premasuje 200 posto. Prosecan zivotni vek muskaraca u Rusiji je pao sa 64,9 godina (1987) na 57,3 godine (1994). (16) Ovakve brojke su u slicnoj kategoriji kao recimo u Egiptu i Bangladesu. U sadasnjim okolnostima, tesko da ima nade da ce se drustvene i ekonomske prilike u Rusiji popraviti. Zivotni standard ce najverovatnije nastaviti da opada.

    Ocito je da postoji opravdan i siroko rasprostranjen revolt u Rusiji i drugim zemljama zbog kolapsa zivotnog standarda koji je usledio nakon pocetka «reformi». Ovo je doprinelo porastu politickog otpora u Rusiji i drugde. Najjasniji primer su parlamentarni izbori u Rusiji ovog Decembra. Takodje je jasno da ce pad zivotnog standarda ubuduce da izazove jos jacu reakciju.

    Vidimo dakle da je sirenje starog poretka u istocnu Evropu i ZND osetljiv proces, nesiguran i pun rizika. Zapadne sile su veoma zainteresovane za uspeh ovog projekta, u odredjenoj meri zato sto vide taj uspeh – definisan uspesnom eksploatacijom ovih novih teritorija – kao resenje vlastitih, trenutno teskih, ekonomskih problema. U zemljama zapada postoji sve jaca tendencija da se vlastiti problemi ignorisu, a da se resenje za svetsku ekonomsku stagnaciju trazi u medjunarodnoj trci za sirovine na novim teritorijama.

    Zapadni analiticari s pravom predvidjaju da ce buducnost doneti politicku nestabilnost. Kao sto je senator Bredli [Bradley] nedavno rekao: «Pitanje Rusije je pitanje mogucnosti zaustavljanja ili cak preokreta reformi». (17) Vojni analiticari izvlace ocigledan zakljucak: sto je jaca vojna moc koja bi potencijalno mogla da se upotrebi protiv Rusije, to je manje verovatno da ce «reforme» biti napustene. U tome je pravo znacenje neobicne izjave Radne grupe za prosirenje NATO:

  • «Bezbednosni zadatak NATO nije vise ogranicen samo na odrzavanje odbrambene pozicije protiv neprijateljske sile. Vojna pretnja bezbednosti Zapadne Evrope trenutno ne postoji. Ali politicka nestabilnost i bezbednosni problemi u centralnoj i istocnoj Evropi, medjutim, u velikoj meri uticu na bezbednost operativnog podrucja NATO. NATO bi trebalo da pomogne u ispunjenju teznji centralne i istocne Evrope da osiguraju bezbednost i ukljuce se u strukture Zapada, samim tim sluzeci bezbednosnim interesima njegovih clanica». (18)
  • Ovo predstavlja poptuno novu filozofiju NATO. Stav mnogih clanica Alijanse je dinedavno bio da ona nije mudra. Cinjenica je da je ova filozofija razlog za brigu, zato sto ne spominje prave razloge koji motivisu pritiske za sirenje NATO. Koliko god razmisljanje Radne grupe sofisticki izbegavalo ovaj sustinski problem, cini se da je rasprava u mnogim zemljama ovim ipak okoncana. Bilo bi mnogo bolje, naravno, kada bi se o pravim pitanjama moglo javno raspravljati. Ali mogucnosti za to trenutno nema, i napori da se NATO prosiri ce se nastaviti.But for the moment they cannot be, and the pressure for NATO enlargement is going to continue.

    Opasnost od sirenja NATO

    Trenutni plan za prosirenje NATO na istok sa sobom nosi mnoge opasnosti.

    Vredi reci da su mnogi lideri na Zapadu protiv sirenja NATO, i da su vec vise puta objasnili rizik koji takav proces predstavlja. Moramo biti svesni da postojni snazna opozicija sirenju NATO na istok, uprkos sluzbenim stavovima Alijanse i nedavnom izvestaju Radne Grupe. Porobnici sirenja su, medjutim, u ovom trenutku odneli pobedu.

    Isto tako, bilo bi korisno da se osvrnemo na cetiri rizika koje sirenje NATO presdstavlja.

    Kao prvo, sirenje Alijanse bi dovelo nove clanice pod njen vojni kisobran. Ovo bi znacilo obavezu SAD da od napada brane, recimo, Slovacku. Protiv koga? Da li je NATO zaista spreman da stane u odbranu Slovacke od napada neke druge istocnoevropske zemlje?

    U Sjedinjenim Drzavama, ovaj razvoj dogadjaja ne bi bio veoma popularan. Kao sto je u oktobru prosle godine izjavio senator Kasenbaum [Kassebaum]:

  • «Da li je americki narod spreman da obeca, kao sto to povelja Severoatlantskog Saveza predvidja, da ce oruzani napad na jednu ili vise ovih potencijalnih novih clanica predstavljati napad na celu Alijansu?» (19)
  • Pitanje prosirenja kisobrana je od kljucnog znacaja, jer su clanice NATO nuklearne sile. Izvestaj Radne Grupe sadrzi stavku da bi trupe NATO saveznika pod odredjenim okolnostima mogle biti razmestene na teritoriji novih clanica. Ali Radna Grupa nije iskljucila – a trebalo je da to ucini – mogucnost razmestanja nukelarnog oruzja na teritoriji novih clanica. Ovaj previd oznacava spremnost NATO da se upusti u opasan poduhvat, koji podize rizik nukelarnog rata.

    Cutanje Radne Grupe po ovom pitanju predstavlja pretnju zemljama koje se nece pridruziti Alijansi. Ocigledno, najznacajnija drzava u ovoj kategoriji je Rusija, posto i ona poseduje nuklearno naoruzanje – bas kao i Ukrajina i Kazahstan.

    Druga velika opasnost je da ce sirenje NATO ugroziti odnose SAD i Rusije, ili mozda cak zapoceti novi Hladni rat. Mada se NATO predstavlja kao odbrambeni savez, Rusija ga vidi u drugacijem svetlu. Tokom cetrdeset godina, SSSR je smatrao NATO agresivnim savezom, koji je pretio zemljama clanicama Varsavskog ugovora. U Rusiji jos preovladava misljenje da je NATO agresivan savez. Bivsi ministar inostranih poslova, g. Kozirjev, je ovo misljenje jasno stavio na znanje NATO-u. Kakve su sanse da se ovo misljenje u Rusiji promeni u doglednoj bucusnosti?

    Rusija neizbezno gleda na sirenje NATO kao opkoljavanje, mera koja se provodi uz pretpostavku da ce Rusija neminovno ponovo postati agresivna drzava. Upravo sirenje NATO, medjutim, ima izglede da natera Rusiju da postane neprijateljski nastrojena. Ni u kom slucaju nece odagnati sumnje u namere NATO tokom sirenja na istocnu Evropu. Spominjuci nedavne rasprave o sirenju NATO, direktor instituta za americko-kanadske studije na ruskoj akademiji nauka je izjavio:

  • «Rusija je jos uvek vojna supersila, sa ogromnom teritorijom i brojnim stanovnistvom. To je zemlja da ogromnim privrednim potencijalom, koja moze da usmeri svoju snagu na dobro ili zlo. Medjutim, u ovom trenutku je ponizena, u potrazi za identitetom i smernicama. U odredjenoj meri, Zapad i sirenje NATO ce imati uticaja u ruskom izboru buduce politike. Buducnost evropske bezbednosti zavisi od ove odluke.» (20)
  • Treca opasnost je da ce sirenje NATO ugroziti implementaciju sporazuma o strateskom nuklearnom razoruzanju START I, i ratifikaciju sporazuma START II, kao i drugih sporazuma o kontroli naoruzanja sklopljenih kako bi poboljsali bezbednost u Evropi. Rusija je, ne parimer, jasno dala do znanja da ce pristupiti implementaciji Sporazuma o redukciji konvencionalnih oruzanih snaga u Evropi (Conventional Armed Forces in Europe – CFE) samo ukoliko «situacija u Evropi bude stabilna». Sirenje NATO u istocnu Evropu, medjutim, korenito menja sadasnju ravnotezu snaga. NATO, dakle, ugrozava mnoga dostignuca iz poslednjih 25 godina u pogledu razoruzanja. Ima cak i ubedljivih argumenata da bi sirenje NATO moglo da potkopa i sporazum o nesirenju nuklearnog oruzja. Takve posledice tesko da ce uciniti Evropu i svet bezbednijim u buducnosti.

    Cetvrta opasnost je da ce sirenje NATO zapravo destabilizovati istocnu Evropu. Stav NATO je da ce sirenje pomoci uspostavljanju bezbednosti. Aali nakon pet godina promena, istocna Evropa je vec nestabilna. Postepeno sirenje NATO na istok ce podici tenzije izmedju novih clanica alijanse i ostalih zemalja. To je neizbezno. Zemlje koje se nadju izvan NATO pakta ce se osecati veoma nesigurno ukoliko NATO uspostavi prisustvoi na teritoriji njihovih suseda. Nasle bi se poziciji «nicije zemlje» izmedju rastuceg NATO-a i Rusije. Vrlo je verovatno da ce na ovo reagovati strahom, a mozda i neprijateljstvom. Postepeno sirenje NATO bi moglo da u istocnoj Evropi dovede do nove trke u naoruzanju.

    Slabost polozaja Zapada

    Kada se bolje razmotri, ideja sirenja NATO na istok nije samo opasna. Ima se utisak da je to cin ocajnika. Sirenje je ocigledno nelogicno, jer se postavlja kao prorocanstvo koje je samo sebi svrha. Moze da dovede do drugog Hladnog rata izmedju NATO i Rusije, mozda cak i nuklearnog rata. Moramo da pretpostavimo kako ovo niko zaista ne zeli.

    Zasto onda NATO predlaze ovakav pravac delovanja? Zasto njegove clanice nisu u stanju da objektivno procene posledice svoje odluke?

    Delimican odgovor je da su oni koji su ovu odluku doneli raqzmisljali u vrlo uskom kontekstu, nesvesni sirih posledica ekspanzije NATO. Kada se pogleda taj siri kontekst, postaje ocigledno da je predlog za prosirenje NATO nelogican.

    Razmislite o sirem kontekstu. NATO predlaze da u skoroj buducnosti u svoj sastav primi nekoliko zemalja iztocne Evrope kao punopravne clanove. Druge zemlje su u konkurenciji za prijem nesto kasnije. Ovo prosirenje ima dva moguca cilja. Jedan je da spreci «propast ruske demokratije», dakle osigura kontinuitet sadasnjeg rezima ili necega njemu slicnog u Rusiji. Drugi je da osigura povoljnu stratesku poziciju po NATO ukoliko rat izmedju Rusije i zapada ikada izbije.

    U eri nukelarnog oruzja, ovaj drugi cilj je mozda opasniji nego sto je bio tokom Hladnog rata, posto trenutno postoji nekoliko zemalja sa nuklearnim oruzjem koje bi moglo da bude upereno protiv NATO. Argument da NATO mora da se prosiri na istok kako bi osigurao prednost Zapada u mogucem nuklearnom ratu nije bas narocito ubedljiv, a garantovano ne bi dobro zvucao zemljama istocne Evrope ukoliko bi se o tome otvoreno govorilo. Naime, te zemlje bi morale da podnesu prvi udar takvog rata. Nasle bi se u polozaju Nemacke tokom Hladnog rata, sto je nemacki antiratni pokret veoma dobro razumeo tokom 1980-ih.

    Glavni cilj sirenja NATO, sto su gotovo svi faktori priznali, je da se obezbedi da promene koje su se u Rusiji dogodile tokom proteklih pet godina ne budu nekim prevratom negirane. Takav razvoj dogadjaja bi, naime, okoncao san o trodelnoj, kapitalistickoj Evropi i zatvorio vrata jednog velikog podrucja zapadnom kapitalu. Prisustvo NATO u centralnoj i istocnoj Evropi je jednostavno pritisak na one koji bi da promene trenutno stanje u Rusiji.

    Ali, kao sto je vec receno, ovo takodje znaci zatvaranje Rusije i ostalih clanica ZND-a u status nerazvijenih zemalja u konstantoj ekonomskoj i drustvenoj krizi a milione ljudi na patnju i stradanje, gde nece biti mogucnosti da se krene putem drustvenog i ekonomskog razvoja u kojem ljudske potrebe odredjuju privredne prioritete.

    Velika ironija ove situacije je da zapadne zemlje nude svoj model ekonomske organizacije kao resenje za probleme Rusije. Pravi analiticari, medjutim, znaju da to nije njihov stvarni cilj. Jedini interes ovih zemalja je sirenje zapadne dominacije na istok. Ponuda njihovog ekonomskog sistema kao modela je sracunata samo da unese pometnju. Ali ideja da «prelazak u demokratiju», kako se cesto naziva nametanje trzisnih pravila, predstavlja korak napred je vrlo mocno oruzje u borbi za podrsku svetske javnosti. Do sada je pomogla da Zapad opravda i ustraje u politici prema zemljama ZND-a.

    Zapadne zemlje su, medjutim, i same u neresivoj ekonomskoj krizi. Od ranih 1970-ih, proizvodnja je opala, profit se smanjio, dugorocna nezaposlenost je porasla a zivotni standard je poceo da opada. Naravno, u tom privrednom ciklusu je bilo privremenih uspona i padova, ali je trend ostao isti. Taj trend opadanja bruto nacionalnog dohotka zapadnih zemalja se krece nanize jos od velike recesije 1973-1975. U SAD, na primer, stopa rasta je pala sa 4% godisnje tokom 1950-ih i 1960-ih, na 2,9% tokom 1970-ih, a onda na 2,4% tokom 1980ih. Trenutna predvidjanja rasta su jos niza.

    Situacija nije mnogo drugacija ni u drugim zemljama Zapada. Stopa rasta je mozda malo veca, ali je nezaposlenost jos visa. Trenutni procenat nezaposlenih u zapadnoj Evropi se krece oko 11 odsto, a veliki procenat nezaposlenosti se u statistikama ni ne vidi, posto ga maskiraju razni pseudo-planovi za zaposljavanje i vladine subvencije.

    Zapadna Evropa i severna Amerika su se suocile sa dugim periodom ekonomske stagnacije. Kapitalisticka drustva ne mogu da podrze zaposlenost i visoke zivotne standarde bez relativno visoke stope rasta. U 25 godina posle II Svetskog rata, vecina zemalja Zapada je iskusila relativno visoku stopu rasta, otprilike 4-5 odsto godisnje. Taj rast je omogucio visoku zaposlenost, porast dohodaka i zivotnog standarda. Nema sumnje ni da su zapadne zemlje postigle mnogo u posleratnim godinama. Veliki broj radnika je dobio mogucnost da pristojno zivi. Srednja i visa klasa su dozivele prosperitet, i mnogi medju njima su dostigli standard koji se s pravom moze nazvati luksuznim.

    Posleratni medeni mesec je, medjutim, definitivno gotov. Velikoj «kapitalistickoj revoluciji» Rokfelerovih je dosao kraj. Nema vise ni «humanog kapitalizma». Pad stope rasta je oziveo dane «divljeg kapitalizma» (le capitalisme sauvage), i prouzrokovao drustveno-ekonomsku krizu u svakoj zemlji na Zapadu. Ovo preti da upropasti sva dostignuca iz posleratnog perioda. U Evropi, socijalna drzava se vec 15 godina nalazi pod napadom onih koji bi da prebace teret za krizu na ramena siromasnih. U SAD, relativno slabu «sigurnosnu mrezu» koja bi stitila siromasne trenutno kasape agresivne neznalice koji brane interse korporacija i tako osiguravaju da oni koji to najmanje mogu da priuste snose sve troskove stagnacije sistema.

    Zapad je, dakle, i sam u krizi. Ovo nije prolazna kriza, ili «dugi ciklus», kao sto to neke akademske apologete govore. Ovo je kriza sistema. Trzisni sistem vise nije kadar da proizvede prosperitet. Trzista koja su bila pogonska snaga kapitalizma posle II Svetskog rata – automobili, kucna tehnika, gradjevinski materijali i tako dalje – su prezasicena, kao sto se jasno vidi iz statistika u svakoj zemlji. Sistem nije pronasao nova trzista koja bi stvorila slican talas prosperiteta. Stavise, ubrzani tehnoloski razvoj tokom proteklih nekoliko godina je poceo da posvuda ukida radna mesta zapanjujucom brzinom. Nema nacina da se ovom trendu postavi protivteza, da se stvori dovoljno visoko placenih radnih mesta.

    I vlade i vodeci poslovni ljudi na Zapadu su ovoga veoma svesni, na odredjeni nacin. Njima je poznato sta kazu statistike. Znaju i u cemu je problem. Ali nisu u stanju da shvate da, nakon sto je dostigao visok nivo proizvodnje, prihoda i bogatstva, trenutni kapitalisticki sistem nema kuda dalje da ide. Mogu se, dakako, naci polovicna resenja, ali zapadni lideri nisu voljni da naprave politicke ustupke koje bi ta resenja zahtevala. Jednostavno, koncentracije kapitala u zemljama Zapada su u rukama ljudi koji su po definiciji nesposobni da vide da nesto nije u redu sa sistemom. Takav zakljucak bi, naime, znacio njihovo dobrovoljno odricanje od moci i uticaja.

    Dakle, politicke i ekonomske vodje nastavljaju napred, ne zeleci da vide, nespremni da prihvate politiku koja bi mogla da usmeri sadasnji sistem prema nekom racionalnije i humanijem nacinu ekonomske organizacije. Ovo slepilo, ukorenjeno u zabuni i strahu, je stavilo koprenu na oci zapadnih vodja i onemogucilo ih da uvide rizike koje predstavlja sirenje NATO u istocnu Evropu. Zapadni sistem se nalazi u dubokoj drustvenoj, politickoj i ekonomskoj krizi. Njegove vodje, ocigledno, vide izlaz u eksploataciji Istoka kao jedinog moguceg projekta dovoljno velikog da stimulise ekonomski rast, posebno u zapadnoj Evropi.

    Zato su spremni da u tu svrhu preduzmu veliki rizik. Pitanje je hoce li svet pristati na rizik novog sukoba Istoka i Zapada, i moguci nuklearni rat, samo da bi pomogao uklapanje jednog regiona u ekonomske tokove koji drugde vec propadaju?

    BELESKE

    1. Defense News, 25. novembar l995; takodje Geri Vilson [Gary Wilson], «Antiratni aktivisti traze da se americke trupe ne salju na Balkan» [Anti-War Activists Demand: No More U.S. Troops to the Balkans] Workers World News Service, 7. decembra 1995.
    2. Visehradske zemlje su 1996 bile Ceska, Slovacka, Madjarska i Poljska.
    3. Vidi npr. NATO Expansion: Flirting with Disaster, [Sirenje NATO: flertovanje sa katastrofom] THE DEFENSE MONITOR, novembar/decembar 1995, Center for Defense Information, Vasington.
    4. Senator Ricard Lugar [Richard Lugar], «NATO: sirenje ili propast» [NATO: Out of Area or Out of Business], referat na otvorenom forumu americkog Stejt Deparmenta, 2. avgusta 1993, Vasington.
    5. «Promena prirode NATO» [Changing Nature of NATO], INTELLIGENCE DIGEST, 16. oktobra 1992.
    6. THE DEFENSE MONITOR, vidi gore, str. 2
    7. «Politika Bona, od Balkana do Teherana» [Bonn's Balkans-to-Teheran Policy], INTELLIGENCE DIGEST, 11-25. avgusta 1995.
    8. Ricard Holbruk [Richard Holbrooke], «Amerika, Evropska Sila» [America, A European Power], FOREIGN AFFAIRS, maert/april 1995, str. 39
    9. Najvaznija tacka je da istocna Evropa i zemlje bivseg SSSR-a moraju da uzvoje institucije zapadnew Evrope, tj. kapitalizam i parlamentarnu demokratiju.
    10. Holbruk, vidi gore, str. 43
    11. Dzoan Hoi [Joan Hoey], «Americka Velika Igra u Bosni» [The U.S. 'Great Game' in Bosnia], THE NATION, 30. januara 1995
    12. Dzejkob Hajlbrun i Majkl Lind, [Jacob Heilbrunn, Michael Lind] «Trece Americko Carstvo» [The Third American Empire], THE NEW YORK TIMES, 2. januara 1996.
    13. Isto.
    14. «Iza sirenja NATO je komercijalni faktor» [The Commercial Factor Behind NATO's Extended Remit], INTELLIGENCE DIGEST, 29 maja 1992
    15. Isto
    16. Senator Bil Bredli [Bill Bradley], «Pismo za Evroaziju: Pogresna politika prema Rusiji» [Eurasia Letter: A Misguided Russia Policy], FOREIGN POLICY, Zima 1995-1996, str. 89
    17. Senator Bil Bredli [Bill Bradley], «Pismo za Evroaziju: Pogresna politika prema Rusiji» [Eurasia Letter: A Misguided Russia Policy], FOREIGN POLICY, Zima 1995-1996, str. 93
    18. Nacrt specijalnog izvestaja radne grupe za prosirenje NATO, maj 1995
    19. Citirano u THE DEFENSE MONITOR, vidi gore, str. 5
    20. Dr. Sergej Rogov, direktor Instituta za americko-kanadske studije Ruske Akademije Nauka, citat iz DEFENSE MONITOR, vidi gore, str. 4

    ***

    Carevo Novo Odelo mozete da citate ovde ili na http://www.emperors-clothes.com

    Ako zelite da pomognete Carevom Novom Odelu, posaljite nam donaciju preko bezbednog kanala na http://www.emperors-clothes.com/howyour.html. Vasim donacijama placamo troskove programa koji nam obezbedjuju potrebne informacije. Svaka donacija, mala ili velika, je od velike pomoci.

    Cekove mozete da saljete postom na sledecu adresu:

    Emperor’s Clothes, P.O. Box 610-321, Newton, MA 02461-0321. (USA)

    Hvala.

    www.tenc.net

    www.tenc.net