Sud UN-a za ratne zlocine pravi sprdnju od pravde

www.tenc.net [emperors-clothes]

napisao prof. Robert M. Hejdn (Robert M. Hayden) (4. maja 2000.)

Robert M. Hejdn je direktor za studije Rusije i istocne Evrope na Univerzitetu u Ptsburgu (Pittsburgh) SAD.

  • Pravda to je pravo da uradimo sto god mislimo da moramo da uradimo, dakle pravda moze da bude bilo sta. (Mesa Selimovic, 'Dervis i smrt')

Mnogi medju americkim pravnicima, komentatorima i politicarima na Medjunarodni sud za zlocine u bivsoj Jugoslaviji (nadalje ICTY) gledaju kao na [ konacno] manifestiran trijumf prava i pravde u medjunarodnim odnosima, posto oni koji su prekrsili medjunarodno humanitarno pravo i ratne zakone (eto) ovaj put nisu uspeli da se sakriju iza stita drzavnog suvereniteta.

Proizvod ICTY je medjutim pravdu koja je pristrasna, odluke njegovih tuzilaca temelje se na licnim i na nacionalnim karakteristikama optuzenih, ne na dokazima zlocina kojima sud raspoloze a koji osumnjicenu osobu terete. Ova pristrasnost se najbolje manifestuje u potpunom nedostatku tuzbe protiv bilo koga od osoblja NATO-a za zlocine sasvim uporedive s onima za koje su drugi vec odavno optuzeni, kao i za prima-facie (ocigledne) ratne zlocine. Ovakvom nacinu politicki motivisanog ponasanja tuzilastva drustvo pravi i [ zlo] upotreba Tribunala kao orudja u rukama zapadnih zemalja, najvise SAD-a, za realizaciju njihovih teznji da ostvare svoje politicke ciljeva na Balkanu. Nadalje, pravilnik Tribunala – ciji neki clanovi isuvise lice na pravilnik spanske inkvizicije – kao i [ njegove] proceduralne odluke veoma otezavaju realizaciju pravo optuzenog na fer i posteno sudjenje.

Politizacija Tribunala sama za sebe predstavlja vaznu temu, no ima nesto vaznije i od toga. Sve u vezi s tom situacijom je vec dobro poznato. Po ipak, moje zakljucke ne prihvata vecina onih koji za sebe tvrde da zastupaju (i stite) ljudska prava. A zasto ne? Odgovor na to najverovatnije treba potraziti u transformaaciji kroz koju trenutno prolazi koncept zastite ljudskih prava: umesto da protestuju zbog primene nasilja od strane drzavnog aparata prema nenasilnim disidentima, aktivisti su sada obrnuli list pa zahtevaju primenu masovnog drzavnog nasilja protiv onih drzava koje smatraju slabima (inferiornima). Ja taj proces transformacije nazivam prelaskom s "ljudskih prava" na "ljudsko-pravizam" (‘humanrights-ism’, igra reci autora neprimerena nasem jeziku – prim.prev.) a dodavanjem onoga "–izam" pokusavam da naglasim koliko se pokret ljudskih prava time odrekao od onih principa za koje sam tvrdi kako ih bas on otelovljava. Bas ICTY predstavlja izuzetno izrazenu manifestaciju upravo takvog ljudsko-pravizma, zbog uzvisenih nacela na koja se rutinski poziva ne bi li ga opravdao.

Potpuni izostanak bilo kakve optuznice tuzilastva ICTY-ja protiv oficira NATO-a zbog upotrebe kasetnih bombi predstavlja samo jos jedan blistavi primer politizovane pravde. Ovaj standard koji je uspostavljen jula 1995. posto je Milan Martic, predsednik samoproglasene srpske republike u Hrvatskoj optuzen za povrede ratnog prava i pravila vodjenja rata a zbog naredbe koju je potpisao da se maja 1995. raketira Zagreb. Po toj optuznici, ono sto j e ovaj napad pretvorilo u ratni zlocin jeste cinjenica da su te rakete bile naoruzane kasetnim bojevim glavama. Poginulo je sedam civila i bilo je mnogo ranjenih a stetu su pretrpeli i jedan staracki dom i decija bolnica.

Kako to onda da nijedna optuznica nije otvorena protiv NATO-a za napad od 7. maja kad su kasetne bombe pale na otvorenu pijacu [ u Nisu] gde su ubile petnaest ljudi a pogodile su i glavnu gradsku bolnicu? Nije dovoljno reci da su avioni gadjali vojne ciljeve pa promasili metu; na kraju karajeva i Martic se branio da je on samo gadjao vojne ciljeve po Zagrebu. Tuzilac ICTY-a, Karla del Ponte, je vec zauzela stav da kasetne bombe nisu pogodne za gadjanje vojnih ciljeva nego iskljucivo za ubijanje ljudi. I dogod ona za Martica tvrdi da je namerno gadjao gradove, to tako isto vazi i za NATO-ove generale, narocitio za Amerikance medju njima, jer su se svojevremeno bunili protiv Francuza zato sto njihovi politicari nisu dizvoljavali da jugoslovenski gradovi budu jos intenzivnije napadani.

Krajem decembra 1999. tuziteljica Tribunala istina jeste dala izjavu kako je pocela da istrazuje ponasanje NATO-a tokom rata na Kosovu, ukljucujuci tu i pitanje koriscenja kasetnih bombi. Medjutim, vec posle svega nekoliko dana Tribunal je zvanicno izjavio da je ta istraga samo preliminarni dokument i da je vrlo malo verovatno da bi se iz toga mogle izroditi optiznice a jos manje da bi one bile i objavljene. Glavni tuzilac je izjavila da ce ona optuziti odgovorne za to ukoliko izvestaj utvrdi da je NATO tom prilikom prekrsio Zenevsku konvenciju; medjutim posle svega cetiri dana daje izjavu za stampu u kojoj tvrdi da "NATO nije pod istragom njenog Kabineta … i da se zvanicna istraga o NATO-ovim akcijama iz perioda ovog sukoba nece otvarati".

Mozda ovako iznenadni obrt stvarno nije bio povezan s negodovanjem americke vlade zbog najavljene istrage o akcijama NATO-a. Ipak, drugaciji zakljucak se sam po sebi namece cim se analiziraju odgovori NATO-ovog zvanicnog portparola, Dzejmija Seja (Jamie Shea) na pitanja o eventualnoj NATO-ovoj odgovornosti za ratne zlocine pred ICTY-om. Prema Seju " NATO je prijatelj Tribunala. NATO drzave su te koje su finansirale uspostavljanje samog Tribunala i one su medju njegovim glavnim finansijerima" (16. maj). "NATO drzave su osnovale Tribunal i one ga i dalje finasiraju" (17. maj). Nista nas ne cudi Sejov savrseni mir i "uverenje" da ce tuzilac optuznice podizati iskljucivo protiv "ljudi s jugoslovenskim drzavljanstvom".

Kad negde tuzilac propusti da vrsi svoju duznost covek bi ocekivao da ce tada istupiti tamosnje organizacije za zastitu ljudskih prava, prvo da ga izgrde i izbrukaju pa na kraju da ga nateraju da ipak obavi svoj posao. Hjuman Rajts Voc (Human Rights Watch – ‘Nadziranje ljudskih prava’, medjunarodna organizacija – prim.prev.) HRW, medjutim cini upravo suprotno od toga, cak i sama pruza pokrice i zastitu osoblju NATO-a da ih ICTY slucajno ne bi prozvao ili pozvao na odgovornost.

Sto jest, jest, HRW-u moramo odati priznanje za to sto (u svom Svetskom izvestaju za 2.000-tu) priznaju da je delovanjem NATO-a u ratu protiv Jugoslavije demonstriran "uznemirujuci nivo nepostovanja upravo onih nacela humanitarizma kojima su trebali da se rukovode u jednoj takvoj akciji" a nesto dalje posebno kritikuju NATO-ovu upotrebu kasetnih bombi. Isti izvestaj takodje za neke od napada NATO-a na infrastrukturu Jugoslavije tvrdi da predstavljaju prekrsaj Zenevske konvencije. I pored sopstvenog zakljucka da "NATO jeste prekrsio medjunarodno humanitarno pravo," HRW uporno tvrdi da nije nogde naisao na "dokaze o [ NATO-ovim] ratnim zlocinima" ("Pogibije civila u vazdusnim napadima NATO-a", izvestaj HRW-a, februar 2000). I pored javno izrecenih tvrdnji tuzioca Tribunala da prekrsaji humanitarnog prava ne predstavljaju nista manje ozbiljna krivicna dela od ratnih zlocina (genocid kao prekrsaj, ipak spada u ovu prvu a ne u drugu grupu kaznenih dela), ako je suditi prema optuznici protiv Martica, tuzilac ICTY-ja se izgleda ne slaze s (gornjom) procenom HRW-a u vezi koriscenja kasetnih bombi. Ili, gledano iz drugog ugla, HRW ne objasnjava kako je to doslo do odstupanja njihovih standarda od onih koje je postavio glavni tuzilac haskog suda.

Ono sto je jos zanimljivije, a to u stvari predstavlja poseban kuriozitet, HRW ne poziva ICTY da podigne optuznicu za krsenje humanitarnog prava za ona dela za koja se i sam osvedocio na terenu, nego samo ocekuje "nepristrasnu i nezavisnu istragu" o njima koju bi trebale da sprovedu vlade NATO zemalja! To je zapanjujuce suprotno zestokom nastupu HRW-a u decembru 1999. u kojem od Savete Bezbednosti UN-a izricito zahteva da pokrene jednu medjunarodnu komisiju koja bi istrazila ruske aktivnosti u Ceceniji sve sa ciljem da se omoguci podizanje optuznica i kaznjavanje onih koji su tom prilikom krsili ljudska prava.

Medjutim, mnogo elementarniji problem predstavlja ocena HRW-a da se rat moze shvatiti i kao humanitarna akcija. Svojim Svetskim izvestajem za 2000-tu HRW udaranjem u talambase pozdravlja hladno gazenje drzavnog suvereniteta zbog ljudskih prava. U izvestaju se s radoscu otkriva da su sad sudovi voljni da sude i politickim liderima i da su vojne organizaciije, kao NATO, voljne da vojno intervenisu protiv onih rezima koji krse zakone covecnosti, i tu izricito naglasava upravo aktivnosti ICTY-a i NATO-a protiv Jugoslavije. U zakljucku navodi "da nam sve to nagovestava da nastupa doba u kojem ce zastita ljudskih prava uzrasti iz faze u kojoj se u cilju njihove zastite samo vrsio pritisak na prekrsitelje u fazu u kojoj ce ih biti moguci i sprovoditi putem sile. (law enforcement)."

Da ovakva postavka nije tako izrazeno cinicna ona bi bila samo naivna. Bilo koja navodno humanitarna intervencija neminovno mora dovesti i do napada na civile. Svaka nacija ima neotudjivo pravo da se brani i na nivou sasvim prakticne politike, svaka nacija koja bude napadnuta organizovano ce pruziti otpor napadacu. Na taj nacin, pobediti u ratu ne znaci samo pobediti vojsku nego znaci pobediti i citav narod – tj. civilno stanovnistvo napadnute zemlje. Time odluka da se napadne neka zemlja nuzno i logicno predstavlja i odluku da se napad izvede i na njen narod a ne samo na njenu vojsku. Tim sledom je i papagajsko ponavljanje "da NATO nikad ne gadja civile" tokom rata na Kosovu bilo najobicnije licemerje, verovatno izgovarano s namerom da se zamagli cinjenica da izvodjenje humanitarne intervencije nuzno izaziva i pocinjavanje humanitarnih prekrsaja i ratnih zlocina. Ono sto je Njujork Tajms uz odobravanje prozvao "prerastanjem" zastite ljudskih prava u "vojni prioritet" jeste nista drugo nego bezobrazno izvrtanje naglavacke upravo onih principa kojima su se u svom razvoju same humanitarne organizacije rukovodile.

Jedan primer, Amnesti Internesnel (Amnesty International) vec odavno zahteva da oni koji su ulozili "Prigovor savesti" (na pr. oni koji zahtevaju civilno sluzenje vojnog roka – prim.prev.) ne smeju biti obavezivani da aktivno sudeluju na strani onih koji sprovode nasilje. Praktikovanjem "Humanitarne intervencije", medjutim vrsi se transformaciju necega sto je bilo moralna kritika nasilja kao takvog, u moralni krstaski rat u kojem upravo koriscenje nasilja dostize masovne razmere.

Ostaje nam na kraju i ovo nerazjasnjeno pitanje: Zbog cega su onda oni koji zastupaju ljudska prava i ICTY propustili ovu priliku da osude akcije NATO-a kad znamo da taj propust sigurno ne bi ponovili kad bi prekrsilac bila na pr. Rusija, Kina ili Indija?

U svom briljantnom i hrabrom clanku objavljenom u Istocnoevropskoj ustavnoj reviji br. 97 za 1999. (East European Constitutional Review) Dimitrina Petrovna, izvrsni direktor Centra za prava Roma Evrope iz Budimpeste je ovo pitanje direktno postavila. Petrovna priznaje da je i ona bila pristalica NATO-ove intervencije na Kosovu sve dok i sama nije uvidela, ubrzo posle pocetka bombardovanja, da se njom samo umnozava katastrofa ljudskih prava za svakoga u Saveznoj republici Jugoslaviji, kako na Kosovu tako i u Srbiji. Ona je sasvim ispravno uocila da se "iz kamapanje za zastitu zivota i prava Albanaca na Kosovu [ rat] preobrazio u nesto drugo: u cudoviste sveopsteg rata."

I dok je sama Petrovna odmah pozvala na trenutnu obustavu bombardovanja i na uspostavljanje pregovorima dogovorenog mira, samo su se retki clanovi svetske zajednice ljudskih prava oglasili u slicnom tonu. Ona je naglasila kako bi se svima koji u Istocnoj Evropi rade na ljudskim pravima verovatno desilo to da i njihov status i njihovi fondovi budu ugrozeni ako dozvole sebi da kritikuju NATO a pogotovu SAD. Na kraju krajeva, NATO drzave, a narocito SAD, jesu vodeci donatori svih humanitarnih entiteta po Istocnoj Evropi. Medjutim oni razlozi zbog kojih je tisina u Zapadnim zemljama ostala neporemecena, izazivaju mnogo vecu zabrinutost. Tu se, primecuje ona, "ljudska prava sve manje i manje razlikuju od zvanicnih politickih ideologija" sto dovodi do toga da "dominantne sile uzurpiraju postepeno kulturu ljudskih prava, a time se i sam razlog zbog kojeg uopste postoji [ pokret za] ljudska prava pretvara u izgovor za odrzavanje postojeceg statusa kvo, sve ocigledno u interesu tih istih velikih sila."

Prema onome sto se moze videti iz NATO-ove akcije na Kosovu ili iz nacina na koji ICTY tretira svoje optuzene mozemo slobodno reci da ovaj novi koncept ljudskih prava, ne vise zasnovan na zastiti pojedinca od nasilja (terora) drzave, lagano klizi ka tome da obezbedi izgovor za masovnu primenu nasilja od strane najmocnijih drzava protiv onih najslabijih. Na ovaj nacin preobrazena ljudska prava izdaju sve one razloge zbog kojih su uopste nastala i postaju svoja sopstvena sprdnja i travestija: ljudsko-pravizam.

[ Ovo je revidovana i dopunjena verzija komentara koje je Robert Hejdn izneo u Centru Vudro Vilson (Woodrow Wilson) 8. decembra 1999. a pod naslovom "Tribunal za Ratne zlocine u Den Hagu: Problemi i nejednakosti"]

***

Carevo Novo Odelo mozete da citate ovde ili na http://www.emperors-clothes.com

Ako zelite da pomognete Carevom Novom Odelu, posaljite nam donaciju preko bezbednog kanala na http://www.emperors-clothes.com/howyour.html. Vasim donacijama placamo troskove programa koji nam obezbedjuju potrebne informacije. Svaka donacija, mala ili velika, je od velike pomoci.

Cekove mozete da saljete postom na sledecu adresu:

Emperor’s Clothes, P.O. Box 610-321, Newton, MA 02461-0321. (USA)

Hvala.

www.tenc.net