napisao Rejmond Kent [Raymond Kent] 4. juna 2000.

Carevo Novo Odelo

www.emperors-clothes.com

Pitanje “Carevog Novog Odela”: Da li istina o spoljnoj politici SAD jedino moze da se sazna ako se izvrne naopacke smisao svega sto Klinton izgovori?
 
 
Predsednik Klinton je koliko juce izjavio da je on za “mir u Evropi”, za “debalkanizaciju Balkana” i “ukljucivanje Jugoslavije u Evropu”. Time je po ko zna koji put svima jasno stavio na znanje da ovog bejbi-bumera [dete rodjeno tokom eksplozije nataliteta koja je usledila posle II Svetskog rata - otprilike godista od 1945. pa do 1955. - prim. prev.] protivurecnosti njegovih stavova i njegovo potuno nepoznavanje istorije tesko da imalo zabrinjavaju.

Vec prihvaceno i u recnike odavno uneseno znacenje izraza “balkanizacija” oznacava “podelu (jedne regije ili teritorije) u male, cesto medjusobno zavadjene celine”. Taj izraz vodi poreklo od cepanja balkanskog prostora koje su izvrsile velike sile u prvim godinama dvadesetog veka.” Klintonova administracija je pored Nemacke vodila glavnu rec u postupku “balkanizacije” Jugoslavije, a to je proces koji na Kosovu jos uvek traje, kojem Crna Gora stoji na samom rubu a Vojvodina se jos uvek nalazi na jelovniku. Jos od samog njenog zaceca, posle Prvog svetskog rata, Jugoslavija je bila u Evropi, nesto po volji geografskih cinjenica, nesto po prirodi svojih obrazovnih i ekonomskih sistema.

I pored toga sto je u svom industrijskom razvoju ponesto zaostajala za zapadnom Evropom, Jugoslavija je bila moderna evropska drzava pre nego sto ju je Treci Rajh razmontirao. Ni 40 godina koje je provela pod upravom komunista nisu uspele da je istrgnu iz okrilja Evrope. Nije se to dogodilo ni posto je bila onako osakacena ’91. Njenu modernu infrastrukturu su unistile tek bombe tokom 78 dana koje je provela pod “humanitarnim” bombardovanjem SAD i NATO. Da bude i ostane deo ostale Evrope nisu joj dozvoljavale samo ekonomske sankcije, one iste na kojima je insistirao i koje je uveo bas glavom i bradom sam gospodin Klinton. Njegove su sankcije i dalje na snazi a eto bas je on taj koji poziva na “debalkanizaciju Balkana” i na ekonomsku integraciju Jugoslavije u Evropsku Uniju, sve zajedno jedan potpuno neizvodiv i protivrecan zadatak [“mission impossible”].

A sto se “mira u Evropi” tice, valja podsetiti da je u tri maha tokom poslednje decenije postojala vise nego jaka mogucnost da se na prostoru bivse Jugoslavije taj mir zaista postigne, samo da ga nisu aktivno sprecavali i svaki put u zadnji cas torpedovali clanovi Klintonovog spoljno-politickog tima. Prva prilika je bila u Lisabonu 1992. Posle toga, sledecu sansu je doneo Vens-Ovenov plan. Sansa za mir je postojala cak i na Kosovu, posredstvom Rambujea. Svaku od njih je Klintova administracija namerno smrtno pogodila.

Danas se dobro zna da su Britanci dopremali naoruzanje i drugu slicnu opremu u Sloveniju jos pre nego sto se ova otcepila od Jugoslavije, da su Nemacka i Madjarska potajno naoruzavale Hrvatsku, da smo mi [Amerikanci – prim.prev.] dozvolili da Iran naoruzava bosanske Muslimane, da smo mi obucavali hrvatsku i muslimansku vojsku za borbu protiv Srba, da smo mi aktivno podrzavali albanske teroriste na Kosovu a da to i dalje cinimo. I sta rekoste, gospodine Klintone, “mir u Evropi” ? Ma dajte, molim vas!

Skorasnja ubistva usred Beograda ukazuju da je CIA i tu umesala svoje prste, da pokusava da destabilizuje Srbiju a da Crnu Goru ispod zita pritiskuje a da izvrsi nasilnu secesiju. Samo gospodinu Klintonu polazi za rukom da promovise mir dok unapredjuje rat, a i taj rat biva samo “virtuelni rat” nikada onaj “pravi rat” i rat koji je uvek usmeren samo protiv jednog jedinog lidera, nikad protiv celog njegovog naroda. Sad ga vidis, sad ga ne vidis. Jaci tlaci. Sila boga ne moli. Samo bombe jakih mogu da budu humanitarne. Ciljevi koji opravdavaju sva sredstva.

O, da, jedini “mir” na Kosovu, koji cuva 40.000 NATO-ovih vojnika, koji izgleda da pokazuje neke znake zivota je onaj mir postignut u delovima Kosova potpuno ociscenim od Srba i drugih manjina. Do danas smo vec utrosili 20 milijardi dolara na Bosnu i na Kosovo a da jos uvek nista nismo resili na iole trajniji nacin. Ukoliko se zadovoljavamo pukim izostankom pucnjave, a da pri tom nismo otklonili uzroke koji leze u osnovi problema, sam problem a ni spoljne uticaje i intervencije koje ga podsticu, pa to onda drzavnim ediktom proglasavamo za “mir” onda ce to sto je obicne Amerikance vec kostalo previse i dalje vuci nove i nove milione dolara a da kraj uopste nece biti na vidiku. S tim smo novcem lako mogli da ozivimo Mediker [Medicare - sistem socijalne zdravstvene zastite u SAD-u. - prim.prev.] i da tako pomognemo sopstvenoj sirotinji umesto sto ga trosimo na ozloglasene spoljno-politicke budalastine zaogrnute plastom “pobede” ili “borbe za ljudska prava” – sto pak sve izgovaraju upravo oni koji se uzasavaju nad samo jednim ubijenim Albancem a ni nekoliko hiljada Srba pobijenih onako en passant nisu dovoljni da barem trepnu okom. A to sve se dogadja dok se nasi generali ciftaju i kukumavce sto im se ne dozvoli da pobiju barem koji milion Srba.

Kako bi nas vojno industrijski kompleks mogao nastaviti da zaradjuje gomile dolara kad ne bi svoj NATO nametao za njega vec sve vise neraspolozenim Evropljanima? Nama treba vise ratova a ne vise mira. U nedostatku ratova danasnja spoljno-politicka elita ne bi bila u stanju da zaradi za zivot, ni kao obicni opstinski sinteri. Zar nije veliki prorok danas njeg vremena, Dzordz Orvel, zakljucuio da je rat mir a da je mir rat? [“War is Peace, Peace is War” – ed.] Jedino za sta nije bio u pravu jeste mesto na kojem ce se njegovo prorocanstvo ostvariti. To ce biti u Vasingtonu a ne u Moskvi. I nece ga ostvariti Staljinisti, vec ce to biti postignuce nasih demokratskih bejbi-bumera koji su spremni da razvale drugu zemlju samo da bi mi ostali prestali da mislimo na pusenje.

Rejmond K. Kent je penzionisani profesor katedre za Istoriju kalifornijskog Univerziteta u Berkliju (UC Berkeley), Kalifornija.