Suzan Sontag i silovanje americkog Intelekta

pise Dzered Izrael [Jared Israel]

30. maja 2000.

(Izrazavam posebnu zahvalnost Bilu Gordonu (Bill Gordon) citaocu iz Njujorka koji mi je dao ideju za ovaj esej kao i Nebojsi Malicu za njegove ideje o strategiji Srba tokom rata u Bosni.)

www.emperors-clothes.com

 U zapadnim medijima je poceo da se objavljuje izvestaj – a po svemu sudeci ce to ostati tek polovicni izvestaj – o zlocinu nepojmljivom do te mere da je neverovatan

Mlade zene (njih oko 500.000 godisnje, ako je verovati londonskom Sandi Tajmsu [London Sunday Times]) bivaju otete. Njih ne teraju da rade u ropskim uslovima po zagusljivim i vrelim podrumskim radionicama. Sirom Evrope njih prisiljavaju na prostituciju. Na desetine hiljada tih zena i danas drze po Bosni i na Kosovu i prisiljavaju ih da opsluzuju trupe NATO-a i  sluzbenike UN-a i mnogih (medjunarodnih) humanitarnih organizacija.

One su tek tinejdzerke, mnoge jedva da su navrsile 14 godina. Kakvo bi misljenje o ovome trebalo da imamo? Na hiljade devojcica - dece koju siluju i po petnest puta na dan?

Pre deset godina Zapad je stanovnicima istocne Evrope obecavao da ce buducnost njihove dece biti posuta ruzama, nek samo zbace komunizam. Eto vam sada vasa buducnost! A to nas sve dovodi do Suzan Sontag

Secate li se jos Sontagove? Ona je onaj clankopisac, esejista, koja je skupa s Bjankom Dzeger i s drugim feministkinjama za vreme rata u Bosni napala Srbe da su navodno anti-feministi i zenomrsci.

Kad neko u SAD-u hoce da bude pisac eseja onda njemu nije ni malo lako da zaradi pare, medjutim za Sontagovu ne morate da se brinute, njoj to ide sasvim dobro.

 Njene se knjige objavljuju. I vise od toga: poprilicno novaca je potroseno na reklamu njenih knjiga, sto potpomaze prodaju. Ima vise i od toga: nju malo malo pa ukljuce na neki od medija (sto takodje pomaze prodaju) cak i u tako prestizne sou programe kakav je " Sat vesti s Dzimom Lererom" ('News Hour with Jim Lehrer') u kom je kriticar Rodzer Rozenblat (Roger Rosenblatt) izjavio i ovo: "'Americki' esej je zablistao (novim sjajem) u rukama punim maste… Suzane Sontag." (6. maja 1999.)

Ruke Pune Maste


Sontagova je blistala za vreme sukoba u Bosni.
U Sarajevo je putovala pet-sest puta i o tome je pisala. Njeno pisanije mozda jeste bilo srceparateljno, ali je zasigurno bilo potpuno oslobodjeno od bilo kakvih cinjenica. Njena su se dela bavila epskom temom - borbom dobra i zla. Bosanski saveznik SAD-a (islamsko-fundamentalisticka vlada u Sarajevu) je bila dobra. Srbi su bili zli.
U eseju koji joj je 25. decembra 1995. objavio nekad principijelan casopis "Nacija" ('Nation') Sontagova pise sve tako i u tom smislu pa sebe (a u Sarajevo je uvek letela kao VIP klasom) [VIP - Very Important Person; veoma vazna osoba, povlascena luksuzna klasa - prim.prev], uporedjuje s onim intelektualcima koji su 30-tih godina ovog veka odlazili da se bore protiv fasizma (i umirali s ustima punim spanske zemlje).
Mozes misliti!
Tvrdi dalje kako njihova dela (i njena) ostro odudaraju od:
"mracnih i gorkih depolitizovanih intelektualaca danasnjice ciji cinizam stoji uvek spreman "na gotovs", s njihovom (narkomanskom) ovisnoscu od zabave, bez spremnosti da svoj dremez i mir bilo cime ugroze, posvecenih samo vlastitoj sigurnosti. (Ne mogu ni da nabrojim koliko su me puta pitali, uvek kad bih se iz Sarajeva vratila u Njujork, kako uopste smem da odlazim u mesto toliko opasno.)"
Obratite paznju na to da dok Sontagova naizgled kritikuje "mracne i gorke depolitizovane intelektualce" ona u stvari radi dve sasvim drugacije radnje.
Kao prvo, sama sebe uzdize i hvali.
Kao drugo, uporebljava poznati spisateljski trik da citaoce omeksa i da ih napravi prijemcivim za ono sto u stvari namerava da im saopsti, tj. za svoju (osnovnu) temu: to da su Srbi obicna cudovista.
Ni na jednom mestu u svom clanku nije Sontagova ponudila (ama bas) nikakav dokaz srpskih zverstava.
Naprotiv, ona koristi tehniku koju ja zovam "Izvedeni argument". A to se radi na sledeci nacin: pisac ne kaze posteno ono sto hoce da nam kaze pa da nam onda za ono sto je rekla pruzi i nekakav dokaz. Ne, ona u stvari zdravo za gotovo uzima da je ono sto bi htela da kaze vec unapred dokazano, da se samo po sebi podrazumeva da to jeste tacno, pa onda na osnovu toga vuce komentare koji bi imali smisla samo ako bi ono (prvo) bilo tacno. To citaoce jednostavno obara i pomete do te mere da oni onda budu spremni da i sami kao gotove cinjenice prihvate sve ono sto jos od samog pocetka uopste nije bilo dokazano.
I kaze tako Sontagova: "Ne mogu ni da nabrojim koliko su me puta pitali… kako uopste smem da idem u mesto toliko opasno."
Da budem iskren, ne verujem bas da Suzan ne moze da nabroji koliko su joj puta (tj. bezbroj puta) ljudi prilazili pa su se (zanemeli i bez daha) divili njenoj neogranicenoj hrabrosti koja ju je tako cesto vodila put ratnog Sarajeva.
Sumnjam da joj se iko uopste tako divio ili cudio, osim ako to nije bio neki 'navlakac' iz njene bande sibicara.
"Ruke pune maste?" To bas i nije nekakva masta ili imaginacija. Odbacimo konacno tezu o "Rukama punim maste" gospodina Rozenblata.
To su najobicnije splacine. Ali splacine zakuvane s nekakvom namerom i s ciljem.
Time sto najpre zigose ostale intelektualce kao obicne kukavice (kao da je svako od njih ponaosob, odbio upucenu mu pozivnicu za ushiceno medijsko putovanje u Sarajevo uz pokrivene putne troskove) pa onda time sto prepotentno izjavljuje kako joj je "nebrojeno" mnostvo izrazavalo divljenje zbog njenog junastva, Sontagova u masti citalaca stvara takvu sliku Sarajeva koje je bilo zrtva izlozena nezamislivim uzasima (koje su, jasno, cinili Srbi). Ta je slika imala za cilj da citaoce stavi u pravilan, odgovarajuci mentalni sklop tako da onda doista bizarne optuzbe prime spremno i nekriticki i da dozvole da im one "lakse kliznu" niz grlo.

Optuzbe Sontagove

Sontagova tvrdi kako su se jedinice bosanskih Srba bavile sledecim aktivnostima:

"silovanjem po vojnom naredjenju desetina hiljada zena sirom onih delova Bosne koji su bili pod srpskom okupacijom." (isto, moje naglasavanje)

Slusaj ‘vamo – po vojnom naredjenju!?

E, sad treba da imate na umu da je Vojska bosanskih Srba brojala nesto oko 30.000 ljudi, i to da su mnogi od njih u to vreme bili vrlo zauzeti zestokim bitkama koje su vodili. (1)

Ako ostavimo po strani apsurdnu tvrdnju kako je ova mala, zestoko ugrozena vojska, razvucena duzinom fronta od preko 1.600 km, silovala na desetine hiljada zena – sve price o masovnim silovanjima zasnovane su na krivim predstavama koje su zapadni mediji brizljivo stvarali i negovali (dugo, dugo pre toga): da je Vojska bosanskih Srba bila (a) agresivna osvajacka snaga i (b) da je njen cilj bio “osvajanje teritorija”. Ni jedna od ove dve tvrdnje jednostavno nije tacna: oni su bili prvenstveno odbrambene snage i u stvari su ratovali zato da odbrane vlastitu teritoriju.

Teritorijalna vojska

Klasicna (istorijski potvrdjena) situacija u kojoj vojnici siluju nastaje kad mladici-vojnici zauzmu neku omrazenu teritoriju (ili onu od koje se plase) negde daleko od svojih kuca, daleko od njihovih zena ili devojaka. Zdrav razum nam govori da je silovanje utoliko izrazenija pojava ukoliko u njemu ucestvuju mladji vojnici i vojnici koji su i inace odrasli u takvom kulturnom miljeu u kojem se zene drze u potcinjenom polozaju i gde su one manje postovane (nego muskarci).

Oni koji poznaju muskarce Srbe znaju da optuzbe za masovna silovanja predstavljaju cistu glupost. Po svim socioloskim merilima – malobrojne porodicne zajednice, visok intelektualni nivo dostupan zenama, visok drustveni polozaj na koji zene znaju biti unapredjene, niski opsti nivo agresije i zlostavljanja u braku, u celini mali zabelezen broj ukupnih slucajeva silovanja i uopste rasprostranjen stav da su zene u svemu izjednacene s muskarcima – cini srpsku kulturu mnogo manje “muskom i sovinistickom” od vecine drugih kultura u Evropi. A do toga svega nije doslo tako sto su se zene za to izborile nekakvom pobunom. Otuda (u njihovoj kulturi) ne postoji to da “muskarci uzvracaju udarac” i nema nikakvih “zlih namera” ili “loseg raspolozenja” okrenutih protiv zena uopste. Sve ovo ne govorim zato da bih se dodvorio Srbima; to kazem zato sto to jeste  istina. O, ima srpska kultura svojih mana, i te kako – Srbi su verovatno jedan od najtvrdoglavijih naroda na svetu. Ali to nema nikakve veze s tim sto su Srbi blagi prema zenama. Kladim se da bi vojnici Srbi kojima bi njihov oficir naredio da siluju zene ili (a) tog oficira ubili ili (b) dezertirali. I tacka!

Kao drugo. Vojska bosanskih Srba nije bila okupatorska vojska daleko od svojih kuca. Evo primera: srpske snage nisu “pozauzimale” sva brda oko Sarajeva. Srbi stanuju u i oko Sarajeva vec skoro hiljadu godina (ili tacnije jos od sedmog veka). I zaista, kroz vekove je stanovnistvo Bosne bilo vecinski srpsko. Bosanski Muslimani, takozvani, su u stvari Srbi (a vrlo cesto i Hrvati) koji su s Hriscanstva presli na Islam pod pritiskom turske vlasti.

Pre nego sto su pocele borbe u Bosni Srbi su, vecinom zemljoradnici, u svom posedu drzali veci deo povrsine zemlje. Njihova vojska, u savezu s umerenim Muslimanskim jedinicama, citavo vreme rata je uglavnom praktikovala defanzivni nacin borbe. To jeste i jedan od razloga zasto oni nikad nisu zauzeli grad Sarajevo. (A i samo predratno Sarajevo imalo je oko 25% srpskog zivlja a sela u okolini Sarajeva su bila gotovo sva srpska. To da je Sarajevo bilo opkoljeno Srbima predstavlja i nepobitnu demografsku cinjenicu.) 

A samim tim sto je Vojska bosanskih Srba bila teritorijalna vojska, kontakti koje su  vojnici odrzavali sa svojim porodicama, sa svojim zenama i devojkama, bili su prilicno redovni.

Zasto bi onda komanda srpskih trupa izdala tako kriminalno naredjenje kad je znala da ce time unistiti ili ugroziti ovako odrzavane porodicne odnose? Mozda zato da napravi uslugu Suzan Sontag i da joj da nesto o cemu bi mogla da pise?

Zar nije potpuno neprihvatljivo da citav jedan narod bude optuzen za uzasan zlocin a da se za takvu tuzbu ne iznese ni jedna cinjenica kao dokaz?

Pa, jeste. A upravo to jeste ono sto je uradila Suzan Sontag i sve druge navodne feministkinje.

U svom clanku “Jugoslavija vidjena u zakrivljenom ogledalu” (2) analiticar Dajana Dzonston (Diana Johnstone) zapaza i sledece:

"Niko ne osporava mogucnost da su se tokom gradjanskih ratova u Bosni i Hrvatskoj dogodila i brojna silovanja, ili pak cinjenicu da silovanje zaista predstavlja ozbiljan prekrsaj ljudskih prava. Ako hocete, i sam rat predstavlja jedan bas takav prekrsaj. Medjutim, od samih poceteka su se istrazivanja o silovanjima u Bosni i Hercegovini usmeravala iskljucivo na one slucajeve u kojima su Srbi bili optuzeni za silovanje Muslimanki, i to kao deo namerno sprovodjene strategije. Do raspuknuca naduvane brojke, olako uvecavane mnozenjem poznatih slucajeva s od oka odabranim dvo- i trocifrenim umnoziteljima, i mediji i humanitarne organizacije su spremno gutali i nastavljali da ih i dalje prezvakuju. Nimalo ih nisu zanimali dokumentovani i detaljno opisani slucajevi u kojima su Srpkinje bile silovane od Muslimana ili Hrvata. Pokojna Nora Belof (Nora Beloff), bivsi sef politickih korespodenata londonskog Obzervera (London Observer) opisala je tok svog istrazivanja, proveru navoda optuzbi za silovanja, u pismu koje je 19.  januara 1993. poslala Dejli Telegrafu (Daily Telegraph). Britanski Forin Ofis je zakljucio kako je broj silovanih zena kojim se u javnosti olako razbacivalo bio u potpunosti neproveren i nepotvrdjen, i uputio ju je na dansku vladu koja je u to doba predsedavala Evropskom Unijom. Kopenhagen se saglasio da ti izvestaji jesu nepotvrdjeni ali je svejedno nastavio da ih prenosi. I jedni i drugi su izjavili kako ce Evropska Unija  “zlocin silovanja” razmatrati kao zaseban problem na svojoj sednici u Edinburgu, decembra 1992. i to iskljucivo na osnovu nemacke inicijative. Za uzvrat je Fran Vild (Fran Wild), poverenik za Bosnu  u nemackom Ministarstvu inostranih poslova, rekao gospodji Belof da su materijali o srpskim silovanjima prispeli jednim delom iz kancelarije Izetbegovoceve vlade a delom i iz katolicke milosrdne organizacije, Karitas, iz Hrvatske. Nije preduzet neophodan napor da se za takve optuzbe pribave potvrde i iz drugih, manje pristrasnih izvora. Medjutim, i pored nedostatka cvrstih i konzistentnih dokaza i informacija, oko ove teme je nastala citava predionica (lazi). Pogledajte jos: Norma fon Regenfeld-Feldman (Norma von Ragenfeld-Feldman) “Viktimizacija zena: Silovanja i izvestavanje o silovanjima u Bosni i Hercegovini, 1992. - 1993.” (izdavac Dialogue (Paris) br. 21, mart 1997. strane 16 do 21.)”

U clanku” Mediji i njihovi zlocini” (na engleskom jeziku na ovom sajtu! – prim.prev) , (1) Majkl Parenti (Michael Parenti), pisac eseja koga “Lererov sat vesti” tek treba da pohvali, zapaza i sledece: "Zdrav razum nam nalaze da ovakvim pricama [o masovnim silovanjima] pristupamo s krajnjim oprezom i rezervom - i da niposto ne dozvolimo da upravo te price budu upotrebljene kao razlog ili kao opravdanje za … kaznene mere koje ce biti preduzete protiv Jugoslavije.”

I pravo mu budi. A zdrav razum nam takodje nalaze i to da svoju ljutnju i bes (zbog silovanja) treba dosledno da odrzimo i u svim drugim slucajevima u kojima budemo saznali da se zlostavljanje zena zaista dogadja. A to nas opet vraca na Suzan Sontag i na “industriju” prinudne prostitucije koja cveta na Kosovu i u Bosni.

O cemu Suzan Sontag cuti

Koristeci “Lexis”, program za pretrazivanje Interneta, pregledao sam ogromnu vecinu medija na engleskom jeziku iz citavog sveta. Pretrazivanjem sam obuhvatio sve sto je bilo gde objavljeno tokom proteklih devet meseci. U tom periodu nije zabelezen ni jedan jedini slucaj da je Suzan Sontag progovorila protiv “organizacije” prinudne prostitucije na Kosovu ili u Bosni. Pitam se da li se Sontagova iskreno brine i za te zene, i sta vise ceka? Da li se mozda danas ne javlja zato sto joj niko vise ne nudi da ce od nje da napravi zvezdu niti da ce njenu pricu da stavi na naslovnu stranu? Jeli to mozda tako zbog toga sto se organizovanjem prostitucije na Kosovu danas bave saveznici SAD-a, (“bivsa” OVK), koja to sve radi uz precutnu saglasnost velikih zverki i iz UN-a i iz NATO-a?

Da li Suzan Sontag bas zato danas cuti?

Ili je to mozda tako zato sto su u pitanju uglavnom zene slovenskog porekla a za njihove bi patnje bilo politicki najprihvatljivije da se preko njih cutke predje i da se glave okrenu na drugu stranu. (3)

Bil Gordon (Bill Gordon), citalac iz Njujorka, dao mi je kljucni podsticaj za pisanje ovog teksta tako sto nam je postavio sledece pitanje: "Gde su sada sve one Suzane Sontag, Bjanke Dzeger i sve ostale slavne feministkinje (novcem unajmljene) koje su zahtevale da vlade zapadnih zemalja rascerece “zenomrzacku” srpsku drzavu (citaj: Jugoslaviju)? "

I stvarno, gde su danas sve te feministkinje?

Placenicki umovi?

Gordon kaze da su te zene “novcem placene” (paid for hire). Da nije to mozda, malo preostro?

Tu nedavno pojavilo se nekoliko tekstova u zapadnim medijima u kojima se pise o postojanju jednog narocitog programa CIA-e jos u danima hladnog rata. (Jedan takav clanak je objavljen i na samom kraju ovog teksta.) [http://emperor.vwh.net/articles/jared/susan.htm]

Izgleda da je CIA jos u 50-tim pocela da intelektualcima placa znacajne svote s namerom da ih privoli da usvoje njoj prihvatljive stavove.

Od nas se ocekuje da pretpostavimo kako se s takvom praksom prestalo posle pada komunizma.

No, da li se s tim stvarno prestalo? Zasto bi CIA napustila jedan uspesan obavestajni program?

Zar danasnji obavestajni aparat nije mnogostruko veci i neuporedivo bogatiji od onog iz, recimo, 1950-tih? Ako su tada uspevali da potkupe tadasnje intelektualce zasto danas ne bi potkupljivali ove danasnje?

Isplata ne mora obavezno da bude u obliku prostog smotuljka gotovine u cvrstoj valuti, nacin na koji je CIA to radila 50-tih - mada kes i danas ima moc koja nije za podcenjivanje. Neki ce reci da nema boljeg vencanog poklona od zive love.

Isplata moze da ima oblik i, recimo, profesionalnog priznanja ili unapredjenja

U strogo kontrolisanom mega-svetu americke umetnosti ili medija, nema pristupa onima koji nisu spremni da postuju pravila. A jedno od najvaznijih pravila jeste i ovo: ko papagaj ponavljaj sve ono sto Carevina Amerika od tebe ocekuje.

Ponavljati kao papagaj jeste preduslov i za osvajanje i za ocuvanje polozaja.

A kako engleski pesnik Vilijem Blejk (William Blake) rece jos pre dvesta godina:

·        "Danas u Engleskoj nije pitanje da li neki covek poseduje talenat ili jeste genije, vec da li je pasivan i uctiv i da li je vrli magarac i da li se uklapa u plemenitasko shvatanje umetnosti i nauke. Ako jeste takav, onda je dobar. A ako nije, onda mora da gladuje dok ne crkne." (Vilijam Blejk, Beleske za Sir Josuu Rejnoldsa (Joshua Reynolds))

Tu nedavno sam se direktno sudario s pravilima Carevine. Javila mi se pomocnica urednika za komentare Njujork Tajmsa. (4)  Htela je da objavi jedan clanak od Blagoveste Donceve, politickog pisca iz Bugarske. Donceva je u “Carevom novom odelu” objavila clanak pod naslovom “Otvoreno pismo opoziciji u Srbiji”. U njemu je opisala Bugarsko drustvo razvaljeno pod upravom pro-zapadne demokratije. Tim clankom ona upozorava srpsku opoziciju da ce i oni, ako samo odnesu pobedu, u stvari predsedavati postupku unistavanja Srbije rukom Zapada.

Pitao sam urednika Njujork Tajmsa da li postoje ikakva ogranicenja oko toga sta g-dja Donceva sme da napise. Urednik je odgovorio: “Pa, naravno da postoje. Ne sme da spomene Srbiju.”

Kardinalno pravilo Novog svetskog poretka glasi: “Ako nemas nista ruzno da kazes protiv Srbije, onda radije i nemoj nista da kazes.”

 “Ne sme da spomene Srbiju!” Zapanjujice ogranicenje postavljeno pred clanak kojim se obraca opoziciji u Srbiji, zar i vi tako ne mislite? A urednica me je o tome obavestila vrlo smirenim, direktnim recima, bez trunke izvinjenja u glasu: befel je befel (naredjenje je naredjenje)!

Vi sad mozda mislite kako je to specijalnost samo Njujork Tajmsa, a ne i citave americke Carevine? Onda dajte jos malo razmislite i o ovome: tokom protekle tri godine prve nagrade na svakom od tri najprestiznija takmicenja novinskih foto-reportera odnele su slike Albanki koje placu. (5)

Ima tu doduse i jedan izuzetak: Ovogodisnje prvo mesto na prestiznom Svetskom takmicenju novinskih fotoreportera odnela je slika Albanca sa zamotanim nosom. Nagrada je dodeljene jos i slici na kojoj je Albanka koja place, a taj snimak je napravio isti onaj Grk, Rojtersov fotoreporter, koji je prosle godine osvojio Pulicerovu nagradu fotografijom na kojoj je … Albanka koja place.

Zvuci pomalo kao da plovimo po nekom drugacijem svemiru, zar ne? Kao da smo likovi iz jedne od epizoda “Zone sumraka”. Ili su mozda svetom zavladali vanzemaljci a nas su zarobili “Otimaci tudjih tela” (The Body Snatchers).

Kako bi uopste bilo moguce da slike Albanaca koji pate odnesu tolike nagrade ako sav umetnicki i intelektualni zivot naseg drustva nije organizovan na takav nacin da bude na usluzi Novom svetskom poretku?

Da pogledamo sad malo i izdavacku delatnost.

Ne samo to da se u 90-tima pojavila citava lavina knjiga kojima se Srbi demoniziraju kao jedine siledzije u Jugoslaviji; ne samo to da su se takvim knjigamo vrlo cesto dodeljivala pozamasna sredstva za reklamne kampanje, za stampanje kritika i pregleda o njima po najprestiznijim medijima i publikacijama, Njujork Tajms predstavlja samo jednu od njih; ne samo to da nijedna od vodecih izdavackih kuca na Zapadu nije do sad objavila ni jedan jedini naslov iza kojeg se Srbe brani ili da se iza njega tvrdi ono sto je lako dokazivo (zbog toga sto je i jako dobro dokumentovano) da su i SAD i Nemacka u potaji ohrabrivale rastakanje Jugoslavije (6) cak i pre nego sto je izvedeno otcepljenje Hrvatske i Slovenije

Da li stvarno americki esej jos uvek “blista u rukama punim maste” Suzan Sontag? Da li mozda Suzan Sontag i dalje dobija povoljne kritike u na pr. “Lererovom satu vesti”, zato sto je prihvatila da se prostituise u sluzbi Carevine?

Na odgovarajuci nacin je bilo simbolicno i to sto je iste veceri kad je “Lererov sat vesti” onako kovao Sontagovu medju zvezde, u njemu mesto nasao i intervju s Blerim Saljom (Blerim Shala),urednikom kosovskog nedeljnika 'Zeri'. Tad su Salju nahvalili (a i drugim prilikama takodje) kao nezavisnog politickog mislioca iz kruga etnickih Aalbanaca. Istina je da postoje nezavisni albanski politicki mislioci, ali je istina i to da Salja nije jedan od njih. On je jedan od glavnih agenata Stejt Departmenta SAD-a i vodeci zagovornik teroristicko-secesionistickih snaga na Kosovu.

Zasto kazem “na odgovarajuci nacin simbolicno”? Zbog toga sto dok je Salja, koji je tom prilikom izjavio kako bi bombardovanje bilo najbolje sto bi se Kosovu moglo dogoditi, predstavljen kao “nezavisni” mislilac, dotle je Sontagova, koja je zaradila status zvezde zato sto je sirila lazi o jednom narodu, predstavljena kao mastoviti intelektualac. Time je Lerer u istoj emisiji prikazao cak dva uzorna primerka tipova kakvi su Americkoj Carevini prirasli za srce: jednog koji organizuje rasisiticki teror i drugog koji spremno blati zrtvu (tog terora). A sve to - u ime pravde.

*** (Napomena: Clanak o tome kako je CIA podmicivala intelektualce objavljen je nize u ovom tekstu)

Preuzeto iz Indipendenta (The 'Independent'),28. juna 1999.

INTELIGENCIJA   I   CIA

Zrnasta crno-bela fotografija negde iz pedesetih zraci s korica nove knjige Fresisa Stonora Saundersa (Frances Stonor Saunders): ‘Istorija ratnika u kulturi tokom hladnog rata’. Cetvorica ljudi sede oko stola na kom su razbacani ostaci obeda; vinske case zamascene prstima, flasa s ostatkom vina a popodnevno sunce pruza zrake kroz ogromni prozor. Jedan se covek zabacio na stolici i preko ramena gleda u pravcu fotografa.

 

Njegov pogled i ta mala skupina ljudi mogli bi nam ispricati citave tomove o misiji koja je bila poverena toj tesno povezanoj mrezi intelektualaca i obavestajnih agenata koja je u zajednici s CIA-om radili na promociji ideala novog doba, nove ere prosvecenosti – pod imenom Pax Americana. U strahu od sirenja kulturnog uticaja iz Sovjetskog Saveza, agencija je uspostavila sofisticirani kulturnjacki front s namerom da pridobije kako levo orijentisane umetnike, tako i njihove poklonike i sledbenike. Bila je to “bitka za ljudske glave” koju su hladnoratovski borci vodili raznolikim arsenalom oruzja: zurnalima, knjigama, konferencijama, seminarima, izlozbama, koncertima i nagradnim takmicenjima

Medju najjacim operativcima CIA-e bio je Majkl Dzoselson, (Michael Josselson) bivsi agent Odseka za Psiholosko ratovanje. Posle rata je nastavio da rukovodi Kongresnim odborom za Kulturne slobode. Stonor Saunders je uspeo da vrlo zivopisno opise i Dzoselsonov karakter i osecaj dinamicne privlacnosti koju je ovaj mladi jevrejski intelektualac desnog politickog usmerenja, strasno zainteresovan za knjizevnost osecao za Pax Americanu. Mreza koju je razvio svoje je uporiste imala u njegovim prijateljima, mnogi su od njih tokom rata bili clanovi njegove Kancelarije za Strategijske sluzbe, i u njegovoj zeni, Dajen Dodz (Diana Dodge). Posle njihovog vencanja u Parizu 1953. priznao je da se ona u stvari nikad i nije bavila izvozno-uvoznim poslovima. Zajedno, ovaj par je stvorio vrlo efikasan partnerski odnos.

Dajen opisuje njihov idilicni zivot u posleratnom Parizu u kojem “kao da ste bili u vezi sa svim sto se bilo gde dogadjalo – sve je bilo u cvetu, sve je bilo razigrano”. I ona je podlegla romantizovanoj fantaziji spijunskog sveta koji je njoj dodelio cak i sifrovano ime. Agent bi Majklu donosio memorandume i telegrame iz Vasingtona i predavao mu ih je uz martini koji bi pili u Dzoselsonovom stanu. “Prvo bi procitali sve novoprispele telegrame a onda bi ih bacili u klozet i povukli vodu.”

Ali na ovom americkom kulturoloskom bojistu je bilo i drugih stvari osim romantike i ideoloskih uverenja. Najjace oruzje na raspolaganju agencije bio je njen bankovni racun. Od samog pocetka, 1952, Kongres koji je predvodio Dzoselson je potrosio milione i milione dolara na aktivnosti koje je provodio kao nezvanicno americko Ministarstvo kulture. “Nije nam bilo lako da potrosimo sve te pare” priseca se bivsi agent CIA-e Dzilbert Grinvej (Gilbert Greenway). “Nismo bili nicim ograniceni u troskovima i nikom nismo morali da podnosimo racune. To je bilo prosto fantasticno!”

Samo Radio Slobodna Evropa je dobio budzet od 10 miliona dolara prilikom njegovog osnivanja u Berlinu 1950. Na raznim drugim krajevima mreze, jedan sluzbenik se seca kako je u svoj automobil napunio zamotuljcima spakovanih dolarskih novcanica predvidjenih za raspodelu po raznim “tihim kanalima”. Do sezdesetih je vec uveliko Evropom kruzio vic da ukoliko je bilo koja covekoljubiva (filantropska) ili kulturna organizacija u svom imenu nosila i reci “slobadna” ili “privatna” onda mora da je ona bila samo fasada za CIA-u.

I dok su hiljade i hiljade ljudi ubirale pozamasnu korist od ovakvog svog polozaja, gomilama drugih je agencija zagorcavala zivot i od njih pravila zrtve svojim nemilosrdnim proganjanjem “drugova saputnika”, komunista iz umetnickog sveta. Tokom leta 1953. kad je uticaj sudjenja za izdaju Rozenbergovima bio najjaci a izvrsenje kazne nad njima americko prisustvo u Evropi izlozilo do tad najvecem neprijateljstvu i otporu, Obavestajna agencija SAD-a je kod kuce sprovela cistku “pro-komunistickih pisaca”. Preko 30.000 naslova knjiga bilo je proterano iz biblioteka USIA-a (Informativna agencija SAD-a - prim.prev.). Medju njima su bila i imena kao Dasijel Hemet, Lengston Hjuz, Dzon Rid i Herman Melvil (Dashiell Hammett, Langston Hughes, John Reed, Herman Melville). Broj naslova koje je USIA izbacivala iz zemlje u 1953-oj je vec bio pao sa 119.913 na svega 314.

Kad je pocetkom sezdesetih konacno raskrinkano mesetarenje CIA-e po americkoj kulturnoj sceni, na videlo je dosao zapanjujuce veliki broj izvikanih umetnickih imena koja su bila na platnim spiskovima korisnika ovako prljavog novca. Kroz citavo zamesateljstvo projekata, od visokih iznosa nagrada koje su se isplacivale u gotovini do magazina kakav je “Inkaunter” (Encounter), od medjunarodnih konferencija do imena korisnika medju kojima su bili i V.H. Oden, A.A. Milne, Nensi Mildford, Meri Makarti, Stefan Spender, Dzekson Polok, Isaja Berlin i Dzordz Orvel (WH Auden, AA Milne, Nancy Mitford, Mary MacCarthy, Stephen Spender, Jackson Pollock, Isaiah Berlin, George Orwell). Da li je moguce da njima nije bilo jasno kako su ih iskoriscavali? Stonor Saunders tvrdi da je vecina ovoh umetnika dobro znala odakle potice taj novac “a sve i ako nisu znali, onda su bili … pripremljeni da to ne znaju pa su zbog toga ipak (i krivicno) odgovorni”.

Steta koju je CIA napravila bila je nepopravljiva i bila svugde prisutna. Iza vela “neistrazene nostalgije za ‘zlatnim danima’ americkog obavestajnog delovanja lezi ogoljena i ruzna istina” pise Stenor Saunders.“ Isti oni ljudi koji su citali Dantea, pohadjali Jejl (Yale - jedan od najprestiznijih americkih univerziteta - prim.prev.), i koji su obucavani i obrazovani u duhu gradjanskih nazora i tradicija, bili su ti koji su regrutovali bivse naciste, koji su zloupotrebama izmanipulisali ishode demokratskih izbora, koji su poturali LSD neukima i nevoljnima, koji su otvarali privatnu postu hiljadama americkih gradjana, koji su radili na zbacivanju stranih vlada, podrzavali diktatore, kovali zavere, organizovali atentate i isprojektovali propast akcije u Zalivu Svinja (neuspela invazija na Kastrovu Kubu, 1960. god. -prim.prev.). “A zbog cega sve to?” pita jedan kriticar. “Sigurno ne radi odbrane gradjanskih vrlina nego samo u korist Carevine.”

“Ko je platio muzikante?” (Who Paid the Piper?) je delo koje baca svetlo na mracan zapecak istorije americke kulture i sadrzi prikaz jednog izuzetnog spektra intervjua i javnosti tek od nedavno dostupnih dokumenata. Frensis Stouner Saunders cvrstom rukom oslikava biografske skice, a iscrpan je i ide do kraja u svojim istrazivanjima. No, jos uvek ostaju otvorena pitanja o celokupnom uticaju koji je ostavio hladni rat voden na kulturnom (bojnom) polju. Da li je ovaj novac, i pored toga sto je stizao iz vrlo mutnih izvora, ipak pomogao da svetlo dana ugledaju neka od najznacajnijih umetnickih postignuca 20-tog veka?

Beleske:

  1.      Esej Majkla Parentija, “Media and Their Atrocities” [Zlocini Medija] se nalazi na  http://emperor.vwh.net/articles/parenti/mediaand.htm

  2.        Rik Rozof pise o ovom fenomenu na http://emperor.vwh.net/articles/rozoff/europes.htm

  3. Vise na http://emperor.vwh.net/articles/carr/carr.html

  4.     “Umetnost u Novom Svetskom Poretku”, http://emperor.vwh.net/analysis/artinthe.htm

  5.     Procitajte kako je Jugoslavija nestala u “crnu rupu” Enciklopedije Britanike na http://emperor.vwh.net/articles/multiple/blackhole.html