http://emperor.vwh.net/serbo-croatian/articles/s-nepravde2.htm

http://emperor.vwh.net/serbo-croatian/indexsc.htm
[Carevo Novo Odelo]

Tocak Nepravde

Nebojsa Malic, 22 November 2000

Pre samo dva meseca je Vojislav Kostunica, tada jos nista vise od kandidata za predsednika, optuzio Medjunarodni krivicni sud (Tribunal) za bivsu Jugoslaviju da nije drugo do obicno politicko orudje bez ikakvog (pravnog) legitimiteta.

Prosle su se nedelje medjutim, predsednik Kostunica i njegov Ministar inostranih poslova saglasili da tom istom Tribunali (ICTY) odobre da svoju kancelariju otvori u samom Beogradu i da iz nje sprovodi istragu "ratnih zlocina" koji su se ili dogodili na teritoriji Jugoslavije ili su ih pocinili jugoslovenski drzavljani.

Svakom ko bar malo poznaje srpsku istoriju sigurno je jasno da se danas i Predsednik vlade Nikola Pasic i Kralj Petar I zacelo vec uveliko prevrcu u grobu. A bas takvo isto direktno krsenje suvereniteta Srbije je za ovu dvojicu bilo dovoljan razlog da odbace Austro-Ugarski ultimatum iz 1914. sto je onda dovelo do rata u kojem je srpski narod bio nepovratno obogaljen i cije su negativne posledice Srbi bili prisiljeni da trpe tokom citavog ostatka ovog tek minulog stoleca. Od danasnje vlasti se uveliko ocekuje da vrati pravednost i dostojanstvo u srpsku politiku na nacin slican onom kojim je Kralju Petru to isto poslo za rukom posle prevrata 1903. No, dozvola ICTY-ju da svoj ducan otvori u samom srcu Beograda tesko da moze da se protumaciti drugacije nego kao pljuvanje po uspomeni na Kralja Petra i kao sramota za sve nas.

Ma, istorija je samo istorija, reci ce neki. Ne moze se ocekivati da bas svi budu uvek i do samog kraja sasvim dosledni. Osim toga, zar ICTY nije legitimni sud UN-a osnovan upravo zato da kazni sve one odgovorne za brojna uzasna zverstva pocinjena u balkanskim ratovima 90-tih; njega su priznali i svi potpisnici Dejtonskog sporazuma, a i Srbija je jedna od njih. Kostunica ima obavezu da saradjuje s Tribunalom, bez obzira sta on sam o njemu misli. Politika je umetnost moguceg a pravda i krivda s njom bas i nemoraju da imaju prevelike veze.

Kao sto to obicno biva, ovakvi zakljuci su daleko, daleko od istine.

Na samom pocetku to je bilo tek jedno ime. Zvanican naziv suda je bio "Medjunarodni tribunal za krivicno gonjenje lica odgovornih za ozbiljna krsenja Medjunarodnih ljudskih prava pocinjena na teritoriji bivse Jugoslavije pocev od 1. januara 1991." I mediji i politicari koji su ga uspostavili su nezvanicno za njega odmah usvojili krace, jasnije i puno zvucnije ime, "Haski Tribunal" ili jos krace, samo "Hag". I mada od pocetka smesten u administrativnoj prestonici Holandije, ICTY je tesko za sebe mogao reci da je bas on "onaj" Medjunarodni sud koji vec odavno postoji u istom gradu. Sva cast ipak pripada samo onom zvanicno uspostavljenom UN-ovom Medjunarodnom sudu pravde (International Court of Justice), ili ICJ-u. Brojni politicari, novinari, znalci raznih struka pa cak i oni koji za ICTY ne stede reci kritike, cesto grese pa Tribunal sasvim pogresno izjednacavaju s Medjunarodnim sudom pravde u Hagu (ICJ-om). Da li je uopste potrebno naglasavati koliko se ovakvom (slucajnom?) greskom s jedne strane neopravdano u visine dize legitimitet Tribunala a na stetu ugleda i reputacije ICJ-a koja se na drugoj strani narusava i kruni.

Jer dok je ICJ sasvim legitiman sud uspostavljen zato da prosudjuje i presudjuje o sporovima koji nastaju izmedju drzava, ICTY je telo koje je nastalo cistim prekoracenjem ovlascenja Saveta Bezbednosti UN-a. Umesto da je (odluka o njegovom uspostavljanju) prosla kroz uobicajenu proceduru u Generalnoj Skupstini, a tu bi za njenu pravovaljanost trebalo prethodno sprovesti i odgovarajucu ratifikaciju i proveru koliko je (takvo telo) uopste u skladu s Poveljom Ujedinjenih Nacija i s brojnim drugim vazecim medjunarodnim sporazumima, Sjedinjene Americke Drzave su iskoristile Savet Bezbednosti sve se pozivajuci na clan 29. Glave VII Povelje UN-a. A taj clan kaze sledece: "Savet Bezbednosti je ovlascen da uspostavi sve one pomocne organe za koje prosudi da su mu neophodni za izvrsavanje njegovuh zadataka." To znaci da je po samoj svojoj definiciji ICTY nista drugo do samo pomocni organ Saveta Bezbednosti a nikako ne neko nezavisno sudsko telo. I povrh svega ovoga, Glava VII Povelje UN-a Savetu Bezbednosti daje ovlascenje da razmesta mirovne vojne snage unutar zone ratnih dejstava a na poziv drzava clanica. Razmestanje mirovnih snaga je jedno a uspostavljanje suda u stilu spanske Inkvizicije je ipak nesto sasvim drugo.

Bilo kako bilo, svrha ovog suda ipak jeste da progoni ratne zlocince. Pravilo postupka kojim se na njemu rukovode je takvo da citavim sudskim postupkom dominira samo tuzilac. Tuzioci i sudije primaju platu od jednog te istog poslodavca, oni cak i svoj posao rade ruku pod ruku jedni s drugima. Glavni tuzilac planira i objavljuje optuznice u skladu s dobro orkestriranim nastojanjima da se dokaze postojanje "genocida" u bivsoj Jugoslaviji. S druge strane klupe stoje zastupnici odbrane kojima je mogucnost uticanja na sudjenje bitno smanjena. Svaki od njih zastupa samo jednog branjenika pa oni pritom cesto nastoje da teret krivice prevale na druge optuzene.

Ako je suditi prema dosadasnjim postupcima koje je provodio ovaj Tribunal, optuzene se smatra krivima dok ne dokazu da su nevini. Ni tuzioci ni sudije ni mediji ne govore o "optuzenima" nego samo o "optuzenim ratnim zlocincima". (Prim. prev. - Na engleskom jeziku je ova razlika jos vise izrazena jer kod njih se za optuzenog upotrebljava izraz "defendant" ili, bukvalno prevedeno, "branjenik") Ovako smisljena mudrolija – igra reci – ucinila je da vecina posmatraca bude unapred vec napola ubedjena kako je osoba kojoj se sudi zaista kriva. Sama optuzba je sasvim dovoljna da optuzeni (i bez sudjenja) ponesu pecat krivice. Svi "branjenici" leze u jednom te istom zatvoru, i pre i za vreme i posle zavrsenog sudjenja.

Ogromnu vecinu "dokaza" koji se iznose pred ovim sudom predstavljaju izjave svedoka. Buduci da su svi svedoci anonimni, bezimeni, te da odbrani nije dopusteno da ih pred sudom unakrsno ispituje, njihove izjave nije moguce potvrditi ili opovrgnuti pa cak ni podvrgnuti ih bilo kakvoj sumnji. Stavise, ukoliko odbrana ne uspe da dokaze kako navedeni svedoci jesu lagali, onda se njihova svedocenje uzimaju kao bogomdane i nepobitne cinjenice. Kad odbrani ponekad ipak podje za rukom da poljulja uverljivost neke od izjava svedoka, tuzba se tada samo odrekne datog svedocenje a sam sudski postupkom nastavi da se dalje odvija kao da se nista nije dogodilo. Za bilo koji sud u Americi bi i samo jedan lazni svedok bio dovoljan da porota konstatuje "opravdanu sumnju" pa da sve optuzbe odmah budu odbacene. Ali, u ICTY-u to ne pali. Pre svega u njemu nema porote. Odbrana je duzna da dokaze nevinost svog klijenta sudijama koje placa isti onaj narucilac koji placa i tuzioca u tom istom postupku. Koliko je realno ocekivati da bi se u takvom postupku sudija i tuzilac mogli razici u svojim misljenjima? Tuzilac u takvom postupku predstavlja i sudiju i porotu, cak i dželata, a da za sve to ne odgovara apsolutno nikom zivom, nikom pod kapom nebeskom!

Upadljiv primer u tom smislu predstavlja slucaj Dragana Opacica, Srbina koga je 1993. Muslimanska vojska zarobila u Sarajevu. On je bio «Svedok L» na sudjenju Dusanu Tadicu, Srbinu optuzenom da je rukovodio logorom smrti u Trnopolju. Kad je advokat koji je Tadica branio razotkrio da su Opacica prpadnici muslimanske tajne policije koji su ga obradjivali tako prebili da je bio primoran da posvedoci protiv Tadica (lazno, jer kako je kasnije dokazano, Tadica do samog sudjenja nikad pre nije video), sutkinja Gabrijel Kirk-Mekdonald iz SAD-a dala je nalog da ga vrate u Bosnu – ispocetka na staranje Muslimanskoj tajnoj policiji, AID. Odmah su ga bacili u ozloglasenu kaznionicu u Zenici gde i dan danas cami bez ikakve nade na skoro smanjenje kazne ili, nedajboze, pomilovanje ili oslobodjenje. Ni jedna jedina grupa za zastitu ljudskih prava, nijedan advokat, nijedna medjunarodna organizacija pravnika nije u Bosni pokrenula inicijativu da se njegov slucaj preispita. Opacic je bosanski «Covek pod gvozdenom maskom», zivi dokaz dvolicnosti i korumpiranosti ICTY Tribunala. Jedini zlocin zbog kojeg je kaznjen jeste to da je previse znao o onima koji su mu bili tuzioci.

A sto se samog Tadica tice, njega su svejedno osudili na 20 godina zatvora. Kad je na tu presudu ulozio prigovor (na koji je imao pravo), sud je njegovoj dotadasnjoj optuznici dodao nekoliko novih dela i dosudio mu dozivotni zatvor. Eto, takva se pravda kroji po sudnicama ovog Tribunala.

Postoji na stotine slicnih primera nepravilnih postupaka s optuzenima. Ljudi su znali da budu optuzeni iz cisto politickih razloga, da budu kidnapovani iz svojih kuca ili stanova usred noci, ubijeni «u pokusaju bekstva», pronalazili su ih obesene u njihovim zatvorskim celijama, drzali su ih u pritvoru sve dok ih njihove bolesti, rak ili srcana obolenja, ne bi i bez sudjenja dokusurile – eto to su ti «ratni zlocinci» koje Tribunal treba da progoni. Ni jednom jedinom zatvoreniku zatocenom u Seveningenu krivica nije dokazana tako da nije ostala «opravdana sumnja» u vezi nje.

Pa sta onda? Imao legitimitet ili ne, ICTY je i dalje sastavni deo Dejtonskog sporazuma koji je Kostunicina vlada duzna da postuje, isto kao i sam mir u Bosni koji je nastao pod njegovim okriljem, tvrde neki. Kao i obicno, i to je pogresno. Kostunica je predsednik Jugoslavije a ne Srbije. Kad su u Dejtonu padali potpisi SAD nisu priznavale Jugoslaviju kao drzavu pa je Slobodan Milosevic taj pakt potpisao kao predsednik Srbije. Cisto tehnicki, predsednik Srbije je jos uvek Milutin Milutinovic ili, to ce biti barem do 23. decembra ove godine. Kao predsednik Jugoslavije - koja nije bila potpisnica Dejtonskog sporazuma pa je tako nijedan clanak tog sporazuma uopste ne obavezuje - Kostunica moze sasvim ligitimno da odbije da saraduje s Tribunalom. Ko god 24. decembra bude izabran za predsednika Srbije bice duzan da se pozabavi tim posebnim problemom. A sve do tada vlada Jugoslavije to ne treba da uzme kao svoju obavezu i za to nije nicim ovlascena. Jasno da su ovo samo pravne doskocice i uobicajene sudske brbljarije. Svi mi znamo da je upravo Milosevic bio taj koji je 1995. vodio i Srbiju i Jugoslaviju. Ali to sad nije vazno. Isto kao i bilo koji drugi medjunarodni sporazum ni Dejton se ne cita onako kako to zdrav razum nalaze i sugerira, nego iskljucivo kao pravni dokument i samo unutar njime jasno definisanih pravnih kategorija. Jasno je da je taj sporazum i sam podlozan razlicitim interpretacijama, uostalom zar to strani upravitelji Bosne nisu i sami vec vise puta za redom jasno pokazali tokom proteklih pet godina.

A tu je takodje i prica kako mir na Balkanu zavisi od toga da li ce se ratnom zlocincima suditi ili nece. To je tek cista glupost, isto kao i ona prica kako ce ICTY eliminisati kolektivnu krivicu naroda tako sto ce da sudi individualnim pociniocima zlocina. Sasvim suprotno, poimanje kolektivne krivice njihovih neprijatelja je jos uvek duboko usadjeno u duse svih zaracenih strana a svaka nova optuznica Tribunala bas za to uspesno pruza nove dokaze. ICTY uspesno ponistava vlastite tvrdnje time sto krivce pronalazi po liniji komandne odgovornosti. Ako ratne zlocina na Balkanu zaista jesu pocinili pojedinci, kako to da se sad ICTY svim silama upinje da dokaze kako je svima njima rukovodio, tako sto im je prethodno isprao mozgove, niko drugi do Milosevic sam i njegova vlada? Zar to onda u zlocin ne uplice i citav srpski narod koji je bas njega i bas tu i takvu vladu neposredno birao na nekoliko uzastopnih izbora pa je time i na sebe navukao bar deo odgovornosti za sve zlocine? A onda kazu kako ce takve pojedinacne optuznice pomoci da se od krivice oslobode obicni ljudi Srbije? Ovakva logika je prosto-naprosto suluda.

Oni koji su rat preziveli sada zude za pravdom i osvetom. Oni koje su tokom rata zlostavljali i tlacili pod upravom odredjenih politickih lidera koje je haski Tribunal vec optuzio, jedva cekaju da te lidere vide u bukagijama u Seveningenu. Nove vlasti u Hrvatskoj bi bile presretne kad bi im se ukazala prilika da mnoge svoje visoke oficire bace u celjusti ICTY-ja. To se cesto (na Zapadu) koristi kao dokaz da nova hrvatska vlast jeste demokratska a da jugoslovenska to jos nije i da i ona tek treba da tako isto postupi. Vrlo se olako precutkuje cinjenica da su hrvatski «ratni zlocinci» uglavnom oni koji su bili lojalni pokojnom predsedniku Tudjmanu i njegovom HDZ-u i da je ovo idealna prilika za novog predsednika, Stipu Mesica, da bez krvi na svojim rukama izvede cistku velikog broja Tudjmanovih sledbenika. Sasvim jasno, ni Mesicu a ni njegovoj vladi ni najmanje ne smeta cinjenica da je Tudjmanu i njegovom rezimu uspelo da sto pobiju sto proteraju skoro sve Srbe s danasnje teritorije Hrvatske te da oni ni u ludilu nemaju nameru da se tih akcija odreknu a jos manje da zrtvama ponude bilo kakvu nadoknadu. ICTY ce se postarati da se iz Tudjmanovog ormara uklone svi zaostali kosturi a Hrvatska ce i dalje nastaviti svoj put kao etnicki cista drzava - i svi ce i dalje ziveti srecno – svi osim Srba, jasno, protiv cijih lidera je, skoro svih, onako usput, Tribunal vec podigao optuznice.

A ako nekome sve ovo jos uvek ne predstavlja dovoljno ubedljive dokaze – ili barem razlog dovoljan da se duboko zamisli – oko toga da zaista «ima nesto jako trulo u Den Hagu» evo mu onda i poslednjeg, kljucnog dela slagalice. Ocigledan ili (latinski) «prima facie» dokaz da ICTY nije nista doli politicko orudje u rukama Velike Sile, kako je to ne tako davno i sam Vojislav Kostunica znao da kaze:

Maja 1999. dok su na stotine civila ginule pod NATO-ovim bombama u cistoj-cistijackoj agresiji protiv Jugoslavije (sto je i sam NATO kasnije priznao - samo sto je rekao i kako je sve to bilo opravdano «genocidom» na Kosovu – sto je samo jos jedna u nizu optuzbi koja je kasnije bila pobijena, mada prekasno da bi iko od toga imao bilo kakve koristi), ICTY je optuzio petoricu najvisih rukovodilaca jugoslovenske vlade za ratne zlocine. Optuznice su srocene u trenutku u kojem NATO nikako nije uspevao da pobedi a ocajnicki mu je trebala i nekakva nova podrska za opravdanost citave akcije. Posle primirja postignutog u junu nekolicina organizacija je Tribunalu predocila odgovarajuce dokaze i zahtevala od tuzilaca da i protiv NATO-a povedu istragu zbog agresije. Suoceni s mogucim nastupom besa lidera NATO zemalja tuzioci su brze-bolje zakljucili kako protiv NATO-a nema osnova ni koliko za samo pokretanje istrage za ratne zlocine. A da bude sasvim jasno i zasto, onaj koji je donirao veci deo sredstava potrebnih za rad Tribunala (dakle - gazda) jeste vlada SAD-a. Vojska SAD-a je predvodila sve a sama i izvela 90% svih operacija tokom agresije NATO-a na Jugoslaviju. Bilo bi malo mnogo ocekivati da ce lideri SAD-a optuziti sami sebe, zar ne? Politika na kraju krajeva, ipak jeste samo umetnost moguceg.

A gde se u svemu tome i kako izgubila pravda, ja to jednostavno ne uspevam da razumem.

***

Carevo Novo Odelo mozete da citate ovde ili na http://emperor.vwh.net/serbo-croatian/indexsc.htm

Ako zelite da pomognete Carevom Novom Odelu, posaljite nam donaciju preko bezbednog kanala na http://emperor.vwh.net/howyour.html. Vasim donacijama placamo troskove programa koji nam obezbedjuju potrebne informacije. Svaka donacija, mala ili velika, je od velike pomoci.

Cekove mozete da saljete postom na sledecu adresu:

Emperor’s Clothes, P.O. Box 610-321, Newton, MA 02461-0321. (USA)

Hvala.